Мање америчких пара за свет

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Имиџ Америке као Божић Бате који дели поклоне по свету на путу је да отрпи озбиљан ударац. Разлог је једноставан: нема се више онолико пара као некад.

Обамина влада је за фискалну годину која је почела у прошлу суботу, за Стејт департмент тражила 59 милијарди долара. Поткомитет Представничког дома у којем су већина републиканци, надлежан за расподелу пара, ову своту је скресао на 47 милијарди, дакле за нешто више од 20 одсто.

Ништа мање нежан није био ни исти комитет Сената, где су већина демократе: по њиховој верзији, за спољне послове у идућој години дана може да се потроши само 53 милијарде.

Предстоји усаглашавање, које ће сигурно, с обзиром на укупне буџетске реалности и принуду да се у идућих 10 година трошкови федералне државе скрешу за чак хиљаду милијарди, креаторе америчке спољне политике принудити да своје жеље прилагоде могућностима.

Ово ће бити прво заиста велико смањивање америчких спољних трошкова од краја хладног рата, које, према првим овдашњим анализама, објективно умањује и амерички утицај у свету.

На дневном реду је иначе и смањивање трошкова тамо где је то досад био табу: у Пентагону. Да то спроведе, запало је у надлежност новом секретару за одбрану Леону Панети.

У дебати која је овим поводом вођена, републиканци су захтевали „фундаменталну промену” начина на који се расподељује америчка спољна помоћ. Према речима републиканке из Тексаса Кех Гранџер, приоритет треба да добију они трошкови који су у складу са интересима америчке безбедности.

Као пример спорне америчке дарежљивости, навела је своту од 250 милиона долара као помоћ Пакистану за отклањање последица прошлогодишњих катастрофалних поплава. „За мене је то лоша политика – како ћу ја то да објасним нашем народу који је такође био изложен великим поплавама.”

Једна од првих последица изнуђене спољнополитичке штедљивости јесте и одустајање од идеје да се за Блиски исток и север Африке припреми велики програм економске обнове и финансирања политички реформи, после „арапског пролећа”, односно промене режима у Тунису, Египту и Либији. То је донедавно било описивано и као нови Маршалов план – по угледу на велик програм обнове порушене Европе после Другог светског рата.

Уместо тога, овај регион може да очекује само скромне инвестиције и зајмове.

Републиканци захтевају и да се, у складу са њиховим идеолошким уверењима, одмах обустави – и убудуће забрани – финансирање иностраних организација које обављају абортусе. Траже и смањивање америчког удела у буџетима међународних организација попут Уједињених нација, Савета за људска права, Светске банке и Светске здравствене организације.

Полази се и од оцене да Америка може да буде много селективнија у свом помагању других, без много штете по њене националне интересе.

Резултат нових буџетских реалности биће и да помоћ неким партнерима неће више бити подразумевајућа и безусловна. Најбољи пример за то су два блискоисточна савезника, Израел и Египат. Прва земља већ деценијама сваке године добија три милијарде, а друга 1,3. Док ће се у случају Израела ово наставити, с образложењем да му обезбеђује „квантитативну војну предност у региону”, шефица Стејт департмента Хилари Клинтон ће сада морати да потврди да је „Египат одржао слободне и поштене изборе и да остварује политику заштите слободе изражавања и удруживања”.

М. Мишић

-----------------------------------------------------------

На удару и војни програм за официре из страних армија

На удару је и Међународни програм војног образовања и обуке (ИМЕТ), чији је укупни буџет 105 милиона, који сваке године официре страних армија доводи у САД да проучавају овдашњи војни систем и праксу. У ИМЕТ-у учествује 136 земаља, међу којима је и Србија, а корисност овог програма лежи у „изградњи личних веза међу официрима, што нам даје повећани приступ и потенцијалне тачке утицаја”.