Овце су за шишање

Двадесет година нисам држао пецарошки штап. Прошле среде позваше ме пријатељи да идемо у риболов на Дунавски кеј, испод шеталишта, јер су смуђ и штука почели "да раде". Невољно пристадох, али сам се већ код првог забацивања удице боље осећао. Учврстих штапове на обалоутврди и попех се до клупе да предахнем. То исто учини и Сима, инжењер, и придружи ми се како би на миру цигарету испушио. Одмах је приметио да ме нешто тишти.
– Излани, биће ти лакше – рече.
– Све ћу ти рећи и после тога можеш да ме назовеш свакаквим именима, то сам заслужио. Нећу се љутити. Дође ми пре месец дана добар друг, онај прави, да ми тражи 1.000 евра на зајам. Не знам откуд му та идеја, кад добро зна да сам без пребијене паре и једва састављам крај с крајем. Окрени-обрни, ипак он ме обрлати за пола сата. Све је обезбедио, вели, код једне банке, где ћу подићи "лаки кеш", а он ће ми дуг вратити за највише два месеца. Паре су му неопходне да главу спаси, не може о томе ништа више да ми каже. Подсети ме и на то да не бих био жив, да ми он није на једном излету у Кошутњаку, јаким ударцем у леђа, из грла истерао рибљу кост која се ту запречила и почела да ме гуши. Тако је заиста било. А онда ме и жена подсети на речи оне електронске врачаре на некој од телевизијских станица, астролог, нумеролог шта ли је, кад сам на њено наваљивање позвао неки број и потрошио скупо наплаћене минуте: да никако не смем да избегнем помоћ коју ће ми тих дана пријатељ затражити – све ово испричах, мало-мало уздишући.

– И ти му даде паре – упита Сима.

– Шта сам друго могао. У кући немам за хлеб, али сам због њега подигао кредит и дао му новац – испричах Сими како је било.

Шта се ту може, додаде он, поступио си као прави пријатељ. Е, онда му рекох да ту није крај приче.

– Није прошло ни десетак дана како сам другару са јаком руком дао новац на зајам, кад ми из Египта стиже разгледница. Срдачно ме поздравља из неког ексклузивног одмаралишта и пише да непрестано мисли на мене – клонуло признадох Сими шта ме дотукло.

– Овце су за шишање – би кратак његов коментар. И заћута. Нешто се ломио, као да је хтео и он неку своју муку да ми каже. Потапша ме по десној бутини како би ме утешио.

– Јесмо ли гледали исту пророчицу на телевизији? Можда у исто време, на наваљивање брата и из штоса, окренем и ја број телефона исписан на екрану. Та буљоока вештица ми је, такође, рекла да не смем пријатељу да одбијем ниједну молбу за помоћ, иначе може свашта да ми се догоди. Ваљали смо се од смеха на те њене речи. Ипак, после неколико дана дође ми у посету друг још из школских дана, преклињући ме да му, на само један дан, позајмим пиштољ "заставу 99", јер иде на свадбу у неком селу, а без пуцњаве тамо нема весеља. Давио ме је као змија жабу и ја на крају пристадох. И, да видиш шта се потом догодило. Закуца полиција те суботе на моја врата и одведе ме право у станицу. Коме сам и зашто дао пиштољ, онај тамо, на селу, у току шенлучења, замало масакр да направи. Три особе су теже и лакше повређене. Спремају се да туже, не само пијаног пиштољџију, него и оног ко му је дао пиштољ, то јест мене. И дебело ће да нам судским путем наплате претрпљени страх и лечење. И пиштољ ми је одузет. Ко зна да ли ће ми га полиција икада више вратити – изјада се поштено Сима да сада и њему буде лакше.

Шта сам друго могао да му кажем, него да поновим његове речи: "Овце су за шишање".

Тада нам се придружи на клупи и Јагош, хирург, бесан што се на обали смрзава већ цео сат, а од улова нема ништа. Угледа нас обојицу смркнуте, па као добар психолог, около-наоколо, сазна о чему смо то нас двојица џакали.

– Шта је то људи? Нека зараза, нумеролошка епидемија? Ја и мој колега смо једне мирне ноћи, у току дежурства, позвали можда баш ту женску бубашвабу. И мени је рекла да не смем да одбијем молбу пријатеља. И, заиста, није прошло много времена, позове ме колега и замоли да га те ноћи заменим у ординацији. Кад дођем у болницу, све ће ми објаснити. Касније ми рече да је из унутрашњости стигла једна његова велика љубав, она непреболна из студентских дана, удата је и те ноћи има јединствену прилику да буде насамо с њом. Ко бога ме моли да га не изневерим у одсудном часу, баш тако се изразио. Шта ћу, куд ћу и – ја пристанем. Сутрадан је дошао да захвали и исприча ми како је била изванредна, незаборавна ноћ, као и да ми учињену услугу никада неће заборавити. Вратим се код куће, жена лети, грли ме, љуби, каже да ме се ужелела. Испод стола у дневној соби угледам образац рецепта на којем је колега исписао број мог кућног телефона. Тај папирић сам видео на његовом столу у ординацији, пре него што је замакао у ноћ – зачудо мртав ладан исприча "доца" о заиста незаборавној ноћи.

Скочи Сима са клупе, стаде насред шеталишта и упре погледом у Јагоша.

– Овце су за шишање, да, да. Јеси ли је пребио на мртво име, отерао из куће истог часа, шта ти је рекла? – у једном даху постави Сима милион питања.

Доктор Јагош је ћутао загледан у Дунав. Поче да глади браду и нешто да премишља. Онда се окрену према нама.

– Само сам јој захвалио, јер, те ноћи, негде пред поноћ, у ординацију су довезли девојчицу од десетак година, тешко повређену у саобраћајној несрећи. Да је нисам одмах оперисао, издахнула би за непун сат. Пре него што сам пошао кући, свратио сам до ње. Тек се будила из анестезије. Знате ли с каквим болом ми се та клинка, лепотица, насмејала. Њен осмех нема цену. Шта је женска превара према једном спасеном младом животу? – докрајчи нас доктор својом последњом реченицом.