Меморија, смисао живота

Кад год размишљамо о агилними успешним људима, увек имамо у виду да их одликују добраинтелигенција, истрајност, поштовањедруштвених норми и, наравно, добро здравље. У таквом размишљању по правилу занемарујемо меморију без које,у суштини, немa мишљења јер она је главна активност мозга.

Меморија није нешто што је резервисано само за изабране, поседују је сви – разлике су углавном у умешности коришћења и у њеној трајности. У сваком случају, меморија даје смисао животу јер повезује актуелна с претходним догађањима и ствара слику света у коме живимо.

Узмимо епизодичку меморију која се каткад назива и аутобиографском. Она је по својој природи дугорочна и омогућава нам памћење времена и места догађаја у којима смо били учесници. Бави се и фриволним подацима о јелу, пићу али и о именима старих пријатеља с којима смо седели и банчили прошлих ноћи. Епизодичка меморија је најчешће погођена у различитим формама деменције и поремећаја памћења. Током напредовања Алцхајмерове болести, епизодичка меморија разграђује се полако, али сигурно.

С друге стране, семантичка меморија је, такође, дугорочна, депонује општа знања о свету у коме живимо. Та су знања која поседују скоро сви. Кад се сетимо главног града неке зeмље, знамо на ком је континенту, какви су тамо обичаји, која се врста религије упражњава и много других података. Како семантичка меморија садржи углавном културолошке информације акумулиране и добро утврђене током живота, обично је поштеђена у разним врстама амнезије, мада се разграђује у Алцхајмеровој болести.

Постоје најразличитији узроци деменције и пропадања мозга: Алцхајмерова болест, васкуларна деменција због поновљених минималних и осредњих можданих удара, болест Левијевих телашаца и фронтотемпорална (чеонослепоочна) деменција. Највећи део деменција (50-60 одсто) отпада на Алцхајмерову болест.

У Алцхајмеровој болести губитак памћења је незауставив и због непоузданих чула увек представља растанак са стварношћу, иако се одвија с кратким прекидом континуитета. Као биолошки феномен чији су корени у нашим чулима, меморија се заснива на опажању и због тога је у самом почетку сензорна или чулна. Информације прикупљене нашим чулима отићи ће до мозга и његових безбројних синапси, тј. међусобних спојева нервних ћелија у којима ће се одиграти размена информација о опаженом објекту. На свакој из мноштва синапси електрохемијски импулс прескаче с једног на други неурон. У том тренутку појављује се неуротрансмитер (хемијски гласник) који није ништа друго до специфични протеин. Полазни процес привременог меморисања преко чула је аутоматски, траје од једне до две секунде и потом ишчезава из наше свести.

Што чешће понављамо идентичне информације, то су и синапсе стабилније, и умножавају се. Када вежбајући много пута понављамо неки комад на гитари или неки ударац у тенису, другим речима када савлађујемо неку мануелну вештину, учвршћујемо синапсе и стимулишемо стварање нових неурона из детерминисаних матичних ћелија у мозгу.

Чеони део мождане коре подвргава анализи све приспеле чулне податке и доноси одлуку да ли они по свом значају заслужују упамћивање или не. Највећи део података је безначајан. И зато га прихватамо само привремено. Тада је на делу краткорочна меморија чија је основна одлика ограниченост капацитета. У краткорочној меморији која не траје дуже од 30 секунди задржавају се само битне информације. Типичан пример провере капацитета краткорочне меморије јесте понављање тек издиктиране листе различитих објеката. У највећем броју случајева, у краткорочној меморији могуће је задржати од 5 до 9 објеката, бројева и слично, и то до 30 секунди.

Радна меморија је нека врста проширене и продужене краткорочне меморије. Неопходна је у когнитивним, тј. мисаоним пословима као што су читање, писање и рачунање. Типичан пример је симултано превођење у току којег преводилац мора привремено држати у својој меморији податке што их чује на једном језику, све док се не заврши започета реченица коју преводи и изговара на другом језику.

Алцхајмерова деменција која је гурнула у таму духа 27 милиона људи широм света, у почетку уништава већ раније консолидовано дугорочно памћење оличено у епизодичкој и семантичкој меморији. Истраживањем Алцхајмерове болести доминира „хипотеза о амилоидним каскадама”: идеја је да су „плакови”, односно жилаве плочице у мозгу узроци мисаоних проблема. Више година пре почетка болести, синтеза амилоида се повећава, плочице се међусобном слепљују, под утицајем tay беланчевина које напуштају своје нормално станиште у неуронима. Од тог тренутка плочице постају токсичне за неуроне, прекидају међунеуронску комуникацију на синапсама и на крају их уништавају (Science, свеска  256, стр. 184).

Мождани муљ сачињен од сивобеличастих плакова у суштини је отпадни материјал у телу нервне ћелије, али претежно изван ње, на местима неуронског умрежавања. Грудвице наталожених и токсичних бета 42-амилоида и tayвлакана у свом убилачком походу уништавају мирисне неуроне, па је један од првих знакова деменције поремећај осећања мириса. Онда почиње општи поремећај дугорочне меморије и језичких функција. Чулно и краткорочно памћење најдуже су очувани. Кад се појави недостатак ацетилхолина, неуротрансмитера, више нема ни учења, ни упамћивања.

У фронталним режњевима мозга, који су доносиоци и егзекутори свих одлука, као и у хипокампусу, постепено се повећава већ повишена концентрација глутамата због кога су неурони пренадражени и губе функционалну способност. То је крај. Личност је уништена.

-----------------------------------------------------------

Живети с деменцијом

Србија је земља старих људи: четврта је на свету по броју сениора изнад 65. године. У њој живи најмање 120.000 особа са Алцхајмеровом болешћу и око 2.000 пресенилно дементних.

У почетку деменције тешко је приметити дефиците у учењу и памћењу, али се они постепено повећавају. Губи се концентрација, свест се замрачује и ремети се оријентација у времену и простору. Болест се компликује и озбиљним ремећењем понашања и психичким променама, попут депресије и агресивности. Типично је скраћење очекиване дужине живота дементних и уз то депресивних особа млађег годишта, тако да од почетка болести па до смрти, углавном пролази 5 до 15 година. У последњем стадијуму обољења, болесници су потпуно беспомоћни.

Неговање дементне особе гура породицу у хаос и у прави пакао. Свака помоћ уистину је благодет. Највећи број особа с деменцијом, знатно изнад 80 посто, живе са својом децом и унуцима. Већина њих то и жели јер мисле да нема ничег горег од одласка у дом за старе. У многим европским земљама постоје специјализоване неуролошке клинике у којима се чланови породице обучавају техници и начину опхођења с болесницима. То су углавном сасвим практичне ствари, попут начина реакције на немир дементног болесника и његову агресивност.

Многи дементни болесници умиру због последица инфекције или запаљења плућа. Медикаменти који су у текућој употреби углавном блокирају ензим ацетилхолинестеразу и отежавају дејство глутамата. Ови лекови успоравају ток болести, али је не заустављају.

-----------------------------------------------------------

Будућа терапија

Терапија против деменције гради се на чињеници да ће у будућности болест бити много раније дијагностикована него данас. Многи неуролози мисле да би се почетак Алцхајмерове болести једног дана могао утврдити 20 или 30 година пре појаве првих симптома.

Глобална индустрија лекова и здравља одавно је схватила да пред собом има једну моћну циљну групу у којој се налазе озбиљни болесници с својом деменцијом, било да је она Алцхајмеровог типа, било да је у питању благ когнитивни поремећај, или су то заборавни хипохондри, који чезну за пилулама које ће им побољшати памћење. Рекламе обично подвлаче

енергију коју препарати обезбеђују заборавном органу за мишљење. Све у свему, ефекат до сада препоручиваних препарата прилично је слаб и непоуздан.

-----------------------------------------------------------

Четири стуба превенције

Међу експертима за Алцхајмерову болест, пропагирају се четири превентивна стуба, и то против свих врста деменције:

о Висок крвни притисак сматра се озбиљним фактором ризика. Врло важно је регулисати концентрацију шећера у крви, односно избећи дијабетес;

о Препоручује се медитеранска кухиња. Дневно су дозвољене две чаше црвеног вина (два децилитра).

о Редовне и озбиљне физичке вежбе које подразумевају, пре свега, брзо ходање у трајању од по пола сата свакодневно.

о Што чешћи друштвени контакти, решавање укрштених речи и других мозгалица, најбољи су фитнес програми за душу и за наш орган мишљења.

Промена животних навика најјефтинија је од свега што се може замислити, а и најбоља је замена за гутање лекова до краја живота.

(Из додатка НИТ - број 5)