Скривена мера лепоте

Своју очаравајући књигу „Три лица лепоте” започињете убеђивачком реченицом: „Не постоји ништа на кугли земаљској што човек толико цени као лепоту, до које му је толико стало, а да уопште не може дати разлог за ту своју жудњу”. Зашто?

Зато што лепо носи у себи своју изворну тајну која се може осетити, али се не може прометнути у језик појмова, нити појмовима до краја објаснити. То је разлог што лепо има пуно значења, па, понекад, они који воде филозофски дијалог користе исте речи, а говоре о различитим стварима. Такви неспоразуми су веома чести међу филозофима. Сличан је случај и с појмом лепог.
Лепо је једна од три највише филозофске вредности. Остале две су Добро и Истинито. Истовремено, то су обухватни појмови, чији је садржај бескрајно широк и разноврстан. То је разлог што класични појам лепог није могао да се распростре на све врсте лепоте и на целу уметност, па је озбиљно почео да се доводи у питање његов положај у естетици као универзалне естетске вредности и највише естетичке категорије. Једини начин да лепо сачува централни положај у естетици јесте да се у себи диференцира. Тачније диференцирање показује да постоје три по природи и пореклу различите врсте лепоте: суштинска лепота, природна лепота и уметничка лепота, чија плодна еквивокација нуди естетици неслућено богатство једне још недовољно истражене областикоју она треба да истражује и објашњава.

Само тако и под тим условима лепо може остати основни и обавезујући појам естетике, као што су то показала моја истраживања, промишљена и изложена у књизи Три лица лепоте.

Хипија Већи: Откуда ти знаш, Сократе, које су ствари лепе, а које су ружне? Хајде онда, ако знаш, можеш ли рећи шта је то лепо? Може ли ико одговорити старогрчком мудрацу?

Платон се сматра утемељивачем класичне европске метафизике. А саставни део класичне метафизике, чак можда њен најзначајнији део, чине различите метафизике лепог, које су толико значајне, а понекад толико лепе, да их је немогуће заобићи. Осим тога, оне су прве у времену, па је њима било потребно започети истраживање и излагање проблематике лепог. У центру интереса метафизике лепог стоји суштински лепо. То је идеја лепог или лепота идеје која нам отвара очи и осветљава пут, оно на основу чега препознајемо лепе ствари у природи и уметности.

Хипија Већи спада међу сократске дијалоге Платоновог раног периода. То је први дијалог који Платон у целости посвећује проблему одређења лепог. Од шест дефиниција лепог, три је предложио Хипија, а три Сократ, да би, на крају, све једнако биле одбачене заједно са оном последњом у којој се помиње добро. Помињање „добра” побуђујевизијеуСократуокојимаонневолидаговори, пасеодлучуједасеповучедабисеудубиоусвојеунутрашњевизије. Такојесхватиозначењепословицекојагласи: „Свелепојетешко”.На крају нема прихватљиве дефиниције лепог, нити одговора на питање шта је лепо по себи, али је остала и поука како треба трагати за овом великом тајном која се назива лепотом. Па ако грчки мудрац није могао да одговори на питање које је сам поставио, како се може очекивати да то учини неко други?

Исти тај Платон у другом дијалогу посведочује: „Све добро је лепо, а све што је лепо не оскудева у правилној мери, а ружно је оно чему мера недостаје”. Има ли лепота властиту меру?

Платон је жестоко критиковао миметичку уметност. Али једна друга уметност код њега још има велику цену. То је она уметност која почива на реду и поретку. Мера и поредак су божанског порекла. Само човек има осећање за меру и поредак, то јест за ритам и хармонију, па у том правцу уметност добија на цени код Платона. У тој идеји има нечег вредног и непролазног, али нам не говори све што је потребно знати о уметности. Јер, доиста, свако уметничко дело је јединство у мноштву, али свако јединство у мноштву није уметничко дело. Таква допуна је потребна сваком формалном одређењу уметности, па према томе и овом Платоновом. Другим речима, лепота има властиту меру, али ју је тешко открити и одредити.

Како тумачите Аристотелов исказ: „Уметност делом подражава природу, а делом довршава оно што природа није могла да доврши”? Колико је човек вичан и досежан да исправља и преправља то што није створио?

Аристотел је Платонов ученик који се слаже са својим учитељем у битној ствари: и један и други филозоф сматрају да је суштина ствари у идејама. Разлика између њих почиње тек у различитом разумевању односа између ствари и њихових идеја: Платон сматра да идеје постоје у царству идеја и независно од ствари, док Аристотел верује да су идеје у стварима. Идеје су у стварима, али само као њихов унутрашњи циљ који оне у стварности никада неће моћи да остваре. Све оне теже да израсту у свој појам, у своју идеју, да буду идеалне, али услед материјалних и онтичких сметњи оне морају да се одрекну нечега што је од изузетне важности за правилан раст њихове бити.

У природи, ствари су криво запале, па зато криво расту. Зато сва природна остварења имају много недостатака. Зато нема идеалних: сви смо недоношчад са много недостатака у односу на нашу праву суштину.

Природа, дакле, није успела да се изрази. С обзиром на своју суштину, она на нас не може естетски деловати, па је, зато, потребна уметност, која долази да би суштину ствари из њихове нутрине извукла на површину. У томе је смисао оне чувене Аристотелове реченице према којој „уметност делом подражава природу, а делом довршава оно што природа није могла да доврши”. Уметник помаже природи да се изрази. Али то може само велики уметник кога је природа богато обдарила. Шепртље јој само наносе штету, па би било боље да се баве нечим другим за шта су способни.

„Уметност је човек придодат природи”, протумачио је Френсис Бекон. Појава појаве или сенка сенке?

То је чувена Беконова мисао која се често наводи у литератури. У његово време још није био уобличен модерни појам уметности као аутономног подручја човекове делатности. Под уметношћу се подразумевало читаво човеково продуктивно умеће, па је Бекон хтео истаћи да она није дело природе, већ оно што човек додаје природи.

И Оскар Вајлд понавља античко питање: ко, дакле, кога треба да подражава – уметност природу или природа уметност? Или и једно и друго свој идеални узор?

Дуго се веровало да је лепа уметност подражавање лепе природе, све док се није дошло до увида да сама природа има пуно недостатака. С таквим увидом могло се поставити питање: Зашто да уметност подражава природу? Зар не би било боље да природа подражава уметност? Ово питање је изричито поставио Оскар Вајлд, али је оно, као што смо видели, било присутно већ у самој клици филозофског мишљења, то јест већ кодстарих грчких филозофа.

При томекао да се заборавило да поред природне и уметничке лепоте постоји суштинска лепота, која је у вредносном смислу нешто више, а у онтолошком смислу нешто првотније и од једне и од друге. То ме је навело да сам поставим питање ко кога треба да подражава: да ли уметност треба да подражава природу, или природа треба да подражава уметност; или и једна и друга треба да подражавају свој идеални узор – суштинску лепоту. Мени се чини да ту започиње једна врста многоструких огледала у којој се у први мах не зна да ли је уметност огледало природе, или је природа огледало уметности, или су и једна и друга огледало бића и духа.

Две велике врсте лепоте – природна и уметничка – нису истоветне. У чему су различне?

Прва је дело природе,чије намере нисмо у стању да проникнемо, а друга човековог продуктивног умећа,које би требало да нам је блиско и доста познато.

Којe то одлике одликују биће лепог?

Лепо је веома загонетна појава. Њиме су се бавили највећи умови човечанства, па ипак никоме до данас није успело да одреди објективне карактеристике лепог. Упркос томе, класично доба није одустајало од намере да изведе објективне карактеристике лепог које леже у основи класичних правила дефинисања лепог предмета. Ја сам их навео осам: 1. истина; 2. сјај и јасноћа; 3. целина и целовитост; 4. поредак и хармонија; 5. јединство и јединственост; 6. непокретност и ведрина; 7. срећа и блаженство и 8.жудња за интелигибилним. С надоласком модерних времена, која карактерише окретање субјекту и његовим сазнајним и осећајним моћима, лепо се све више одређује по свом дејству на субјект.

Из којих разлога је врховни закон старих Грка био – закон лепоте?

Многи то доводе у везу са обичајима, условима живота и начином рада. Код старих Грка све је доприносило да се ствара лепота и уметност: клима, поднебље, сунце, атмосфера, грчки језик са својом музикалношћу, дивна тела грчких људи која су оплемењивана атлетским играма. У гимназијама и вежбалиштима уметници су могли слободно да проучавају тела ефеба, те савршене моделе природне лепоте, а у позориштима и на јавним свечаностима плесови су им пружали прилику да директно посматрају лепоту природе.

Ову лепоту, коју су стално имали пред очима, грчки уметници су још улепшавали тако што су је уз помоћ маште уздизали изнад ње саме и тако је приказивали лепшом него што је у природи. Они су прихватили закон Тебанаца, који је налагао, под претњом казне, „да се личности прикажу сличним и у исто време лепшим”. Све су то разлози – а они нису једини – због којих је врховни закон код старих Грка био – закон лепоте.

Како и зашто „долази до слагања природе ствари с нашом властитом природом”, што научник још није у стању да објасни? Одиграва ли се то сусретање и преплитање у нашем разуму или негде другде?

Да би се уметничко дело отворило у својој лепоти, потребан је не само антрополошки одређен став човека, већ и један посебан став – естетски став који је ослобођен сваког спољашњег интереса. У естетском ставу ја посматрам нешто само зато што је оно вредно да по себи буде виђено и доживљено. То је Кантово незаинтересовано свиђање које искључује сваки спољашњи интерес. Спољашњи интереси не смеју продрети у естетску срж естетског предмета, јер ако продру брзо је разарају, а онога ко је њима оптерећен чине слепим за лепоту и уметност. Ту долази до изражаја онтички однос и осећање присуства који апелују на све наше психичке функције и ангажују читаво наше биће.

Зашто је геније могућ и остварив једино у уметности? Ускраћујете ли му науку као уточиште и прибежиште, као што чини Имануел Кант („Лепе уметности су уметност генија”)?

То је Кантова идеја која радикално раскида с класичном традицијом и најављује епоху романтизма. Кант полази од традиционалног поистовећивања генија и талента, пошто је овај последњи одређен као урођени дар који потиче из природе субјекта. Прекогенија природа се изражава директно у виду природног дара. Сваки уметник је више или мање генијалан. Нема уметности без генијалности, без урођене способности да производи и да изражава естетске идеје. Заједничко му је са спонтаношћу природе то што није способан да објасни одакле му долазе идеје и како их је пронашао.

Геније је специфична способност по којој се уметност, као способност која представља вештину и умеће, разликује од знања и науке. Он не зна да објасни оно што ради, јер ради као природа несвесно, па његове производе, као и производе природе, треба схватити као једну сврховитост која не произлази из неког претходног знања. Зато нема генијалности у науци, јер све што наука открије може се научити. Све ове Кантове тезе о генијалности не бих могао да прихватим потпуно некритички, али морам признати да су генијалне.

Ви разликовање видите као изокренуту симетрију: уметност је намера која изгледа да није намерна, док је лепа природа одсутност намере која је намерна. И при томе сте се запитали: „Да ли то значи да је чиста лепота смештена даље од човека и од сваке намере”?

И та мисао је изречена поводом Кантових генијалних идеја. Кант је пажљиво одмеравао однос између природне и уметничке лепоте, да би, ипак, дао извесну предност природној лепоти над уметничком. У уметности му је сметало то што се на уметничком предмету увек осећа рука – а то значи и намера – његовог људског ствараоца, што, онда, увек компромитује чисти суд укуса. Једино природно лепо пружа прилику за чисти суд укуса који није повезан ни са каквом идејом и препознатљивом намером. Из тога следи да ће чист естетски суд пред неким људским делом бити могућ само ако намера може остати невидљива, што је могуће само у случају генијалних уметничких дела. У вези с тим проблемом поставио сам питање које сте навели.

Иако потичу из истог корена, уметност и техника не иду заједно. Због чега су се раздвојили?

Да. Уметност и наука су поникли из истог корена: и једна и друга реч потичу од грчке рећи technе, која је означавала сваку врсту умећа израде предмета засноване на знању или практиковање неке вештине, па се односила на целу област занатске и уметничке производње. Ова делатност се временом у себи подвојила на уметност и науку, у модерном смислу речи. Модерност је до краја расточила њихову прастару везу, па су оне почеле да се супротстављају и међусобно угрожавају. Модерна техника води колонијални рат против природе, с намером максималног господарења над њом и над њеним тајнама, док уметност, али она права и велика, по моме мишљењу, још чува изворну сагласност с природом.

Корбизје казује: „Стварање је чин уређивања. Тежи ли баш сваки стваралац симетрији”? А Гете придодаје: „Свака композиција је заснована на прикривеној симетрији”? Коме бисте се приклонили?

Можда они говоре о истом. У том случају није потребно приклањање већ разумевање. Уређивање је шири појам од симетрије, јер је симетрија само један од начина довођења у ред, па би лакше било приклонити се Корбизјеу, али неке друге Гетеове мисли указују на значај уметничке форме у уметности, а она је по свом значењу довољно обухватна да јој не измиче ништа што је битно у уметничком стварању.Али то је веома сложен проблем који би требало посебно разматрати. У том случају Гете би био сјајан саговорник са својим идејама које се односе на уметничку форму.

Како ружно и одвратно учествују у лепоти, што се запитао и Херберт Маркузе? А Николај Хартман додаје: „Оно што је уметнички успело, није увек лепо”?

У новије време лепо има значење супротно ружном. Из тога следи да је лепо оно што се свиђа. Ружно се не свиђа, али то не значи да оно не може наћи своје место у уметничком делу као предмет приказивања. Тако, на пример, Зола никада не пише о лепим догађајима. Исто тако ми се мучно осећамо док читамо Кафку. Али то не значи да њихова дела нису лепа. Уметнички лепо је формална, а не садржинска категорија: оно није везано ни за какве садржаје, него уметнички садржаји произлазе из уметничке форме. Форма одређеним квалитетима делује садржајно. И то је тек уметнички садржај уметничког дела.

Слутећи нешто од тога, Николај Хартман је тврдио да у једном те истом уметничком делу можемо открити две по природи различите врсте лепоте: једна је лепота предмета приказивања, а друга лепота самог приказа. Ова друга је уметничка лепота и без ње нема праве уметности. Она произлази из начина на који је уметник нешто приказао или изразио.

Постоји ли чуло за лепо, које уметнику „прибавља заносно уживање”, како је веровао велики песник Шарл Бодлер?

Постоји, али се под њим не подразумева неко спољашње чуло, већ оно што се обично назива укусом. О њему су француски писци дали дивне странице још у 17. веку, које и данас важе и могу да привуку пажњу и данашњег човека. Појам укуса најпре се јавља у физиолошком, а затим у опште вредносном смислу. У физиолошком смислу укус је исто што и способност наших чула да разликују различите укусе: слатко, слано, горко, кисело итд. Физиолошко порекло појма укуса, чије је морално и естетско значење добијено помоћу метафоре, као што је приметио Волтер у свом Филозофском речнику, схваћено је као тактилно и непосредно, инстинктивно и пререфлексивно препознавање и расуђивање.

Отуда фигуративно значење термина укус, који означава, с једне стране, урођену или стечену субјективну способност да се суди о објективним квалитетима уметничких дела, а с друге стране, склоност и преференције једне личности, једне групе или једне епохе у погледу стила живота или у стварима уметности. У том смислу многи мислиоци третирају укус као посебну моћ коју називају естетским чулом, али га јасно разликују од спољашње чулности. Бодлер поступа на исти начин.

Појму укуса Доситеј Обрадовић је посветио прву главу својих Собранија, под насловом  „О неким различним вештма, и перво о вкусу”, а користи га веома често у својим делима, и то у широком смислу који је у то време био актуелан у просвећеној Европи.

Због чега филозофи, како наводите, мешају „лепо” и „добро”? Које их више приближује истини и суштини?

Однос лепог и доброг има своју дугу историју и ми смо дужни да преузмемо проблематику која се историјски појавила.Зато из наших разматрања не можемо искључити хеленистичко разумевање односа између лепог и истинитог. Лепо је било схваћено као „чулни сјај истинитог”. Иза свега стоји античка концепција квалитативног универзума у ком биће и добро коинцидирају, у смислу да у једном затвореном космосу индивидуалних јединстава, од којих свако има једну функцију и један закон, свака ствар је добра уколико она врши своју функцију на савршен начин. У том смислу добро је савршенство бића, па појмови старе физике имају нормативно значење. То је разлог што се лепо у ширем смислу доводи у везу са истинитим, а у етици са моралним. Та веза ће се дуго одржати, па појам укуса, као у основи естетички појам, остаје повезан са својим моралним значењем зато што је лепо схваћено као симбол добра.

Филозофи и теоретичари 18.века листом су веровали да су укус и морал код човека тесно повезани и да се однос према лепом и према добром додирују и преплићу у самој својој суштини. Тек кад античка концепција затвореног космоса буде замењена хомогеним универзумом математичке физике, биће неће више коинцидирати с вредношћу, вредност ће се одвојити од бића,појава ће се одвојити од реалности, а уметност ће кренути путем аутономије, што, онда, наравно, претпоставља одвајање лепог и доброг.

Али то је већ модерно време са свим различитим пропратним појавама.

(Из додатка НИТ - број 5)