Сви наши факултети

Ауторитет науке и научног мишљења једино је релевантан критеријум деловања и припадања универзитетској заједници. Наука би требало се држи тог ауторитета и код избора својих управа. Сви наши факултети се, међутим, не могу похвалити високим научним ауторитетом својих управа. У управе чешће бирају они који експонирају интересе политичке елите него интересе студената и квалитет наставе.

За обављање својe делатности факултети се финансирају из буџета. Како су та средства недовољна, позитиван ефекат на свој буџет они остварују путем прихода остварених од уписнина ванредних студената и убирањем дажбина од оних редовних. Погледајмо само с каквим аргументима су неки декани ушли у расправу о изједначавању дипломираних са мастер звањем. Намера је – да два пута продају исту робу. Додатни приходи, наиме, не би служили за подизање стандарда и квалитета студија, него за покривање разлика у ниским дохоцима наставника. Студенти упозоравају да на факултетима влада корупција и сива економија, попут продаје уџбеника као ултиматума за излазак на испит.

Никад у својој историји универзитети нису пристајали на то да се развију у установе за дисциплиновање. Надзирање и контролисање академских активности својеврсни је терор над слободним академским простором. Али, управо кад је спољашњи надзор ослабио, факултети уводе унутрашњи надзор.

Организовани по принципу напредовања и хијерархије – факултети су установе које се лако могу преобразити у поданичка "друштва" која оданост цене више него способност и компетентност. Прва жртва таквог "друштва поданика" је научни ауторитет наставника. Подаништво и оданост су – бојим се – попримили обележје субкултуре. Успостављени ауторитет између научника, а не изнад њих, кључ је за њихово напредовање. Углед једног факултета мери се научним угледом наставника који њиме управљају. Ректори и декани су више интелектуалне вође него управници. Они о себи не мисле да су пословодни директори, а наставници одбацују сваку помисао да би уместо њих универзитетом и факултетима боље управљали искусни менаџери. У управе се, међутим, често бирају наставници који немају велики научни ауторитет. У управе улазе амбициознији наставници, најчешће да би поправили углед у научној заједници. Неки користе управе како би некажњено себи приписали туђе интелектуалне способности. Ово отуђивање интелектуалне својине назива се академска симонија.

Наши универзитети нису развили механизме заштите од академске симоније. Појаву отуђивања духовних вредности црква је прогласила једним од најтежих грехова. Наши универзитети не осуђују интелектуалну симонију као тежак морални прекршај. У друштву које нема развијене механизме заштите интелектуалне својине плагијат се осуђује као облик крађе, а симонија награђује академским титулама и вишим звањима. Академска симонија влада нашим факултетима, а плагијат је само врх леденог брега.

Постоји више начина на који се за себе може некажњено прибавити интелектуална својина. Наша научна јавност не реагује благовремено на различите облике академске интернет-симоније. Има је у уџбеницима, докторским, магистарским и дипломским радовима, монографијама и научним чланцима. Способнији студенти је користе у обрачуну с лажним ауторитетом својих наставника.

На нашим факултетима научни успеси се крију од колега. Успех може коштати већег успеха – зато је најбоље остати "непримећен". Многи се боје да не постану жртва академског "мобинга", како се дефинишу злонамерни покушаји управе да неправедним оптужбама, застрашивањима, неправдама, узнемиравањима, вербалним увредама и терором нашкоди најчешће најспособнијим колегама.

Ускоро ће се пред универзитетом наћи нерешив проблем његове комерцијализације. Крајем 70-их Лиотар је упозорио да "у општем преображају, научно знање мења своју природу и свој статус". Стицање знања у смислу његове интериоризације, када се оно потврђује као унутрашња ствар "зналца", као његов "дух" или личност, постаје застарело, а знање у смислу његове јаке екстериоризације у односу на "зналца" постаје роба, добија облик вредности.

Процењено је да тржиште знања вреди неколико стотина милијарди долара и да ће његова вредност перманентно расти. Комерцијализација потиче из дубљих разлога а не из поступака управа, али то их неће ослободити одговорности носилаца предузетничких подухвата. Ризик по академске вредности, академски значајније дисциплине и квалитет наставе свакако постоји, али добит може бити толико изазовна за управе да се радије могу за њу определити.

Уколико се поремете вредности, може се очекивати да управе педагошких факултета, на пример, одобре кратке рекламне спотове пре почетка првог часа у замену за спонзорисање курсева за директоре школа; да управе правних факултета почну привлачити талентоване кандидате тако што ће последњих стотину места у класи поделити на аукцији; да се управе пословних факултета почну такмичити у трговини профитним e-learning програмима; да ректори уместо старе идеје универзитета заговарају универзитет који личи на хипермаркет. Ево добрих разлога за озбиљну расправу.