Svi naši fakulteti

Autoritet nauke i naučnog mišljenja jedino je relevantan kriterijum delovanja i pripadanja univerzitetskoj zajednici. Nauka bi trebalo se drži tog autoriteta i kod izbora svojih uprava. Svi naši fakulteti se, međutim, ne mogu pohvaliti visokim naučnim autoritetom svojih uprava. U uprave češće biraju oni koji eksponiraju interese političke elite nego interese studenata i kvalitet nastave.

Za obavljanje svoje delatnosti fakulteti se finansiraju iz budžeta. Kako su ta sredstva nedovoljna, pozitivan efekat na svoj budžet oni ostvaruju putem prihoda ostvarenih od upisnina vanrednih studenata i ubiranjem dažbina od onih redovnih. Pogledajmo samo s kakvim argumentima su neki dekani ušli u raspravu o izjednačavanju diplomiranih sa master zvanjem. Namera je – da dva puta prodaju istu robu. Dodatni prihodi, naime, ne bi služili za podizanje standarda i kvaliteta studija, nego za pokrivanje razlika u niskim dohocima nastavnika. Studenti upozoravaju da na fakultetima vlada korupcija i siva ekonomija, poput prodaje udžbenika kao ultimatuma za izlazak na ispit.

Nikad u svojoj istoriji univerziteti nisu pristajali na to da se razviju u ustanove za disciplinovanje. Nadziranje i kontrolisanje akademskih aktivnosti svojevrsni je teror nad slobodnim akademskim prostorom. Ali, upravo kad je spoljašnji nadzor oslabio, fakulteti uvode unutrašnji nadzor.

Organizovani po principu napredovanja i hijerarhije – fakulteti su ustanove koje se lako mogu preobraziti u podanička "društva" koja odanost cene više nego sposobnost i kompetentnost. Prva žrtva takvog "društva podanika" je naučni autoritet nastavnika. Podaništvo i odanost su – bojim se – poprimili obeležje subkulture. Uspostavljeni autoritet između naučnika, a ne iznad njih, ključ je za njihovo napredovanje. Ugled jednog fakulteta meri se naučnim ugledom nastavnika koji njime upravljaju. Rektori i dekani su više intelektualne vođe nego upravnici. Oni o sebi ne misle da su poslovodni direktori, a nastavnici odbacuju svaku pomisao da bi umesto njih univerzitetom i fakultetima bolje upravljali iskusni menadžeri. U uprave se, međutim, često biraju nastavnici koji nemaju veliki naučni autoritet. U uprave ulaze ambiciozniji nastavnici, najčešće da bi popravili ugled u naučnoj zajednici. Neki koriste uprave kako bi nekažnjeno sebi pripisali tuđe intelektualne sposobnosti. Ovo otuđivanje intelektualne svojine naziva se akademska simonija.

Naši univerziteti nisu razvili mehanizme zaštite od akademske simonije. Pojavu otuđivanja duhovnih vrednosti crkva je proglasila jednim od najtežih grehova. Naši univerziteti ne osuđuju intelektualnu simoniju kao težak moralni prekršaj. U društvu koje nema razvijene mehanizme zaštite intelektualne svojine plagijat se osuđuje kao oblik krađe, a simonija nagrađuje akademskim titulama i višim zvanjima. Akademska simonija vlada našim fakultetima, a plagijat je samo vrh ledenog brega.

Postoji više načina na koji se za sebe može nekažnjeno pribaviti intelektualna svojina. Naša naučna javnost ne reaguje blagovremeno na različite oblike akademske internet-simonije. Ima je u udžbenicima, doktorskim, magistarskim i diplomskim radovima, monografijama i naučnim člancima. Sposobniji studenti je koriste u obračunu s lažnim autoritetom svojih nastavnika.

Na našim fakultetima naučni uspesi se kriju od kolega. Uspeh može koštati većeg uspeha – zato je najbolje ostati "neprimećen". Mnogi se boje da ne postanu žrtva akademskog "mobinga", kako se definišu zlonamerni pokušaji uprave da nepravednim optužbama, zastrašivanjima, nepravdama, uznemiravanjima, verbalnim uvredama i terorom naškodi najčešće najsposobnijim kolegama.

Uskoro će se pred univerzitetom naći nerešiv problem njegove komercijalizacije. Krajem 70-ih Liotar je upozorio da "u opštem preobražaju, naučno znanje menja svoju prirodu i svoj status". Sticanje znanja u smislu njegove interiorizacije, kada se ono potvrđuje kao unutrašnja stvar "znalca", kao njegov "duh" ili ličnost, postaje zastarelo, a znanje u smislu njegove jake eksteriorizacije u odnosu na "znalca" postaje roba, dobija oblik vrednosti.

Procenjeno je da tržište znanja vredi nekoliko stotina milijardi dolara i da će njegova vrednost permanentno rasti. Komercijalizacija potiče iz dubljih razloga a ne iz postupaka uprava, ali to ih neće osloboditi odgovornosti nosilaca preduzetničkih poduhvata. Rizik po akademske vrednosti, akademski značajnije discipline i kvalitet nastave svakako postoji, ali dobit može biti toliko izazovna za uprave da se radije mogu za nju opredeliti.

Ukoliko se poremete vrednosti, može se očekivati da uprave pedagoških fakulteta, na primer, odobre kratke reklamne spotove pre početka prvog časa u zamenu za sponzorisanje kurseva za direktore škola; da uprave pravnih fakulteta počnu privlačiti talentovane kandidate tako što će poslednjih stotinu mesta u klasi podeliti na aukciji; da se uprave poslovnih fakulteta počnu takmičiti u trgovini profitnim e-learning programima; da rektori umesto stare ideje univerziteta zagovaraju univerzitet koji liči na hipermarket. Evo dobrih razloga za ozbiljnu raspravu.