Магија црних хула-хопки

Зима је право време за куповину богате колекције дугих чарапа у свим бојама. Осим што даме њима воле да истакну линију ногу, било разним дезенима или необичним бојама, овај одевни предмет првенствено има практичну примену, јер греје.

Историја чарапа дуга је и богата. Први плетени примерци нађени су у фараоновим гробницама у старом Египту и на њима је палац био одвојен од осталих прстију, вероватно због сандала које су се тада носиле.

Домаће плетене чарапе некад су биле саставни део српске женске ношње. На горњем делу увек је рађен вез у више боја. Углавном су израђиване од црне вуне.

И данас се у златиборском крају плету чарапе. Пре предења вуне бирају се дуге нити, а ручним предењем се добијају чвршће нити које су веома важне кад је у питању плетење чарапа и рукавица. Ужички крај је планинска област и народ у овом крају и даље се бави највише сточарством. Самим тим, једна од главних природних сировина коју у овом крају прерађују је вуна.

Процес производње вуне почиње стрижом оваца крајем априла и почетком маја. Некада су руно, после прања на потоку и чешљања гребенима, испредале преље. Преслица је у селима овог краја, до средине прошлог века била нераздвојни пратилац жене, од детињства до старости.

За добијање природних боја коришћен је орахов лист за тамносмеђу, јасен за црну, дуњин лист за боју меда, луковина за циклама нијансу, а лист коприве за светлозелену.  Приликом бојења употребљавани су и природни учвршћивачи – кухињска со и сирће.

– Код плетење чарапа добро је плести нешто чвршће него, на пример, шалове. Обично користим игле које су број мање него иначе. Али, кад дођем до еластичног горњег дела заменим их за дебље, да би се чарапе лакше навлачиле. Код израде петног дела и оног око прстију вуну плетем дупло да би била чвршћа – објаснила је једна плетиља која своје производе продаје на Каленића пијаци.

Кад је тачно настала техника плетења и какав је њен развојни пут, није познато, јер  текстил подлеже зубу времена. Зато је врло мало примерака до данас остало у добро очуваном стању. Непознати су и први алати за плетење. Верује се да се у почетку плело прстима, а зна се да су северноамерички Индијанци плели дрвеним штапићима које су или држали у руци или су их окомито забадали у земљу.

Историчари сматрају да је Пенелопа из Хомерове "Одисеје" плела, а не ткала. Наиме, за парање тканог материјала потребно је много више времена него за  само ткање, тако да је немогуће сваке ноћи опарати све оно што је током дана урађено. Међутим, код плетења то може лако да се изведе, јер се оно врло лако пара.

Први еснаф ове врсте заната основан је у Паризу 1527. године, а врло брзо после тога и у свим главним градовима Европе. У овим еснафима су се удруживали претежно мушкарци, ткачи и плетачи, а жене су се бавиле углавном предењем. Свилене ручно плетене чарапе које су се у то доба носиле на југу Европе постале су популарне на дворовима у Енглеској, тек кад их је обула Елизабета Прва.

Вилијам Ли, апсолвент са Кембриџа, олакшао је посао плетења. Наиме, он је, посматрајући своју жену како плете, дошао на идеје како да тај процес убрза. Године 1589. израдио је прву примитивну машину за плетење.

Лијев проналазак довео је до револуције у плетачкој радиности, а принципи његовог проналаска темељ су савременим машинама.

Од момента кад су жене почеле да их носе, чарапе постају обавезан део гардеробе, а током двадесетих година 20. века нога је, захваљујући њима, центар модних догађања. Права револуција овог модног детаља догодила се на Светској изложби у Њујорку 1939. године, када су први пут изложене најлон чарапе.

Од тог момента индустрија чарапа обраћа се првенствено женској популацији, док модни тренд диктира мушкарцима претежно нијансе сиве, црне, смеђе и плаве боје.

– Упркос наизглед богатој понуди чарапа код нас, продају се само оне које диктира тренутна мода. Нигде нема, рецимо, тегет грилон хула-хоп, или љубичастих и сивих самодржећих чарапа – пожалила се једна жена у специјализованој продавници чарапа, каквих у нашем главном граду није мали број.