Изненађења на сваком кораку

КРАГУЈЕВАЦ – Пре 62 године, децембра 1944, два месеца после формирања београдске, и у Крагујевцу почиње са радом Служба за трансфузију крви. Оснива је примаријус др Жарко Новаковић, уз несебичну помоћ немачког колеге, који му поклања књигу свог земљака, чувеног трансфузиолога Дара.

У години оснивања, у Крагујевцу је изведена прва директна и прва аутотрансфузија крви. Директну је урадио интерниста Борислав Николајевић, а аутотрансфузију хирург Драгомир Алемпијевић. После њих су долазиле нове генерације лекара, а са њима је стизала модернија опрема и савременије методе.

Међутим, иако интересантна и богата догађајима, историја Службе за трансфузију крви у Крагујевцу тешко да ће икад бити у целости описана. Сва архива, заједно са протоколом о даваоцима крви и сликом оснивача, пре неколико година је – уништена.

Иако више него интересантно поглавље у повести ове установе, трансфузиолог др Божидар Николић, који је на челу Службе био пуних 30 година, одбија о томе да говори. Уместо тога, он се позива на своја сећања.

Цигани продавали, попови давали

– Директна трансфузија је изведена у лето 1944. У питању је био поремећај циклуса код једне седамнаестогодишње девојке. Крварење је било обилно, а доктор Николајевић је шприцом вадио крв из вене мајке и убризгавао у вену ћерке. Тако ју је спасао.

Ипак, извођење аутотрансфузије, које се одиграло крајем исте године, на мене је оставило већи утисак. Све је било потпуно невероватно. У питању је била ванматерична трудноћа, а кад је доктор Алемпијевић, "сељак" из Малих Пчелица, отворио трбух, ја сам се пренеразио. Био је пун крви, а он ју је купио обичном металном кутлачом. После ју је, кроз газу, сипао у једну флашу, па тек онда убризгавао у вену. Све је то било откувано, али ризик од инфекције је био велики. Међутим, жена је преживела – сећа се Николић.

Поратне године су, такође, биле пуне "изненађења".

– У годинама после рата, сви су желели да дају крв. Међутим, свако је имао своје разлоге. Један младић је за осам месеци дао крв девет пута. Хтео је да се докаже. Цигани, пак, натерани бедом, морали су да је продају. А болница им је плаћала и у натури. За једну дозу – литар зејтина и килограм шећера. Давали су и попови. Они су, можда, морали. Да их не прогласе противницима народа. Сећам се да је једног дана 20 попова дало крв.   

Николић је постао начелник установе 1957, а на њеном челу је остао све до 1986. За то време, Служба је модернизована брзим корацима. Стижу нови лекари, попут гинеколога Виде Стојановић, Бошка Кнежевића и Банета Цветановића. Набавља се и савремена опрема, а почиње са радом и теренска служба.

Доктор Николић каже да су седамдесете и осамдесете године биле "златни период" Службе.

За једно преподне – 70 литара

– Осим што се почело са најпрецизнијим одређивањем крвне групе, утврђивањем резус фактора и откривањем антитела код трудница са негативним РХ фактором, Служба добија и најмодернију амбалажу за чување крви. До тада се складиштила у стакленим боцама, транспортована је у сандуцима пуним леда, па је почетак употребе пластичне амбалаже био права револуција. Истовремено, све је више давалаца крви. Сећам се да сам са колегом Кузмановићем, за само једно преподне, од радника "Заставе" добио 70 литара крви.

Тако се понашао пролетаријат, а "црвена буржоазија"...

– Било је богаташа који нису желели да дају крв, чак и кад је у питању био неки њихов рођак. Они су доводили цигане, којима су плаћали сваки грам крви. Међутим, ја то нисам желео да радим, пре свега због давалаца, којима је здравље ионако било нарушено слабом исхраном и бедним условима живота.

Николића "враћамо" на причу о уништеној архиви.

– Архива... ма, пустите то, да вам испричам како се Служба модернизовала. У почетку смо користили игле дебеле три милиметра, што је изазивало велики бол код даваоца. Истовремено, оне су биле коришћене по неколико пута, па, иако откуваване, представљале су велики ризик. Заменили смо их шприцевима за једнократну употребу, а више нисмо користили ни гумена црева...

А, шта је било са архивом, још једном питамо доктора Николића.