Кад лоше преводе оверава покојни судски тумач

Дошло је време да онај ко нема никакве везе са преводилаштвом, ко не зна ниједан страни језик, може да оснује агенцију за превођење, без пословног простора, средстава за рад, без стручних кадрова. Ову тврдњу Драгића Вукићевића, генералног секретара Удружења научних и стручних преводилаца Србије, најсликовитије поткрепљује недавни догађај са Самита несврстаних у Београду, када смо током симултаног превода више чули замуцкивање, него преведене речи учесника, за које је ангажовани преводилац нагађао да ли је из Белорусије или Лаоса. Снимак званичне конференције са таквим преводом до сада је само на „Јутјубу“ видело више од 70.000 људи.

– Та наша брука се и десила зато што нико не проверава агенције за превођење и њихов рад. Треба вам само матични број и можете да оснујете агенцију. До данас нисмо успели да сазнамо ко је ангажован за симултано превођење на конференцији несврстаних, а данима смо одговарали на многобројне позиве људи и објашњавали да то нисмо били ми – каже Вукићевић.

Он наводи да је удружење, основано 1960. године, које данас има више од 3.000 чланова, превело на српски европске стандарде за превођење, али нико их се не придржава.

– Ту се предвиђа да осим превођења, мора постојати и лектора и редактура текста, а ако се он штампа и коректура. Код нас, међутим, најчешће се ради само превод, али се наплаћује као да је урађено и све остало. Немамо ништа против да се оснивају удружења и агенције, али имамо много против оних који раде на дивље. Писао сам Министарству финансија својевремено и указао им да бројне агенције и судски тумачи избегавају да плаћају порез, али нисам добио никакав одговор – каже Вукићевић.

Многи немају ни фискалну касу, а када дођу до тога да морају да плаћају ПДВ, оснивају нове агенције које региструју на чланове породице. Вукићевић, напомиње да има злоупотреба и код постављања судских тумача, али и да једино у нашој земљи, за разлику од других бивших република СФРЈ, није извршена пререгистрација судских тумача.

– Тако се десило да се печат судског тумача покојног већ 20 година и даље користи, али и да један књиговезац располаже печатима неколико судских тумача. Он ангажује неког да му преведе текст, а онда он то овери. Има бар 15 година откако смо превели закон о судским тумачима који важи у западним земљама, како бисмо указали на то како би ова област могла бити боље уређена, али ни то није уродило плодом – истиче Вукићевић.

Када је једно државно јавно предузеће расписало тендер за пружање преводилачких услуга, посао чија је вредност била око два милиона динара, добила је жена која је 20 дана пре расписивања тендера основала агенцију за превођење. Десило се и да је, такође државна институција, за превођење ангажовала Народни универзитет из Ниша, иако се они тиме не баве, наводи наш саговорник, додајући да је таквих примера много.

– Нама често дају неки превод да редигујемо, а неретко добијемо текст који је потпуно неупотребљив и мора поново да се уради. На тендеру нам државни органи одређују и колику цену морамо да дамо. Ставе, на пример, 1.270 динара, иако ми тај посао радимо за 900 динара по страни. То је некоме у интересу јер нам се дешавало да посао добије онај ко је дао много већу понуду него што је била наша – објашњава Вукићевић.

Новим правилником из 2010. године, звање судског тумача, које се раније односило и на оне који преводе текст, обухвата тумаче знакова слепих, глувих и немих, док они који преводе документ имају звање судског преводиоца, што мора да стоји и на њиховом новом печату. У Министарству културе речено нам је да је у њиховој надлежности само Удружење књижевних преводилаца, aли они нису задужени за научно и стручно превођење.

Јелена Чалија