Kad loše prevode overava pokojni sudski tumač

Došlo je vreme da onaj ko nema nikakve veze sa prevodilaštvom, ko ne zna nijedan strani jezik, može da osnuje agenciju za prevođenje, bez poslovnog prostora, sredstava za rad, bez stručnih kadrova. Ovu tvrdnju Dragića Vukićevića, generalnog sekretara Udruženja naučnih i stručnih prevodilaca Srbije, najslikovitije potkrepljuje nedavni događaj sa Samita nesvrstanih u Beogradu, kada smo tokom simultanog prevoda više čuli zamuckivanje, nego prevedene reči učesnika, za koje je angažovani prevodilac nagađao da li je iz Belorusije ili Laosa. Snimak zvanične konferencije sa takvim prevodom do sada je samo na „Jutjubu“ videlo više od 70.000 ljudi.

– Ta naša bruka se i desila zato što niko ne proverava agencije za prevođenje i njihov rad. Treba vam samo matični broj i možete da osnujete agenciju. Do danas nismo uspeli da saznamo ko je angažovan za simultano prevođenje na konferenciji nesvrstanih, a danima smo odgovarali na mnogobrojne pozive ljudi i objašnjavali da to nismo bili mi – kaže Vukićević.

On navodi da je udruženje, osnovano 1960. godine, koje danas ima više od 3.000 članova, prevelo na srpski evropske standarde za prevođenje, ali niko ih se ne pridržava.

– Tu se predviđa da osim prevođenja, mora postojati i lektora i redaktura teksta, a ako se on štampa i korektura. Kod nas, međutim, najčešće se radi samo prevod, ali se naplaćuje kao da je urađeno i sve ostalo. Nemamo ništa protiv da se osnivaju udruženja i agencije, ali imamo mnogo protiv onih koji rade na divlje. Pisao sam Ministarstvu finansija svojevremeno i ukazao im da brojne agencije i sudski tumači izbegavaju da plaćaju porez, ali nisam dobio nikakav odgovor – kaže Vukićević.

Mnogi nemaju ni fiskalnu kasu, a kada dođu do toga da moraju da plaćaju PDV, osnivaju nove agencije koje registruju na članove porodice. Vukićević, napominje da ima zloupotreba i kod postavljanja sudskih tumača, ali i da jedino u našoj zemlji, za razliku od drugih bivših republika SFRJ, nije izvršena preregistracija sudskih tumača.

– Tako se desilo da se pečat sudskog tumača pokojnog već 20 godina i dalje koristi, ali i da jedan knjigovezac raspolaže pečatima nekoliko sudskih tumača. On angažuje nekog da mu prevede tekst, a onda on to overi. Ima bar 15 godina otkako smo preveli zakon o sudskim tumačima koji važi u zapadnim zemljama, kako bismo ukazali na to kako bi ova oblast mogla biti bolje uređena, ali ni to nije urodilo plodom – ističe Vukićević.

Kada je jedno državno javno preduzeće raspisalo tender za pružanje prevodilačkih usluga, posao čija je vrednost bila oko dva miliona dinara, dobila je žena koja je 20 dana pre raspisivanja tendera osnovala agenciju za prevođenje. Desilo se i da je, takođe državna institucija, za prevođenje angažovala Narodni univerzitet iz Niša, iako se oni time ne bave, navodi naš sagovornik, dodajući da je takvih primera mnogo.

– Nama često daju neki prevod da redigujemo, a neretko dobijemo tekst koji je potpuno neupotrebljiv i mora ponovo da se uradi. Na tenderu nam državni organi određuju i koliku cenu moramo da damo. Stave, na primer, 1.270 dinara, iako mi taj posao radimo za 900 dinara po strani. To je nekome u interesu jer nam se dešavalo da posao dobije onaj ko je dao mnogo veću ponudu nego što je bila naša – objašnjava Vukićević.

Novim pravilnikom iz 2010. godine, zvanje sudskog tumača, koje se ranije odnosilo i na one koji prevode tekst, obuhvata tumače znakova slepih, gluvih i nemih, dok oni koji prevode dokument imaju zvanje sudskog prevodioca, što mora da stoji i na njihovom novom pečatu. U Ministarstvu kulture rečeno nam je da je u njihovoj nadležnosti samo Udruženje književnih prevodilaca, ali oni nisu zaduženi za naučno i stručno prevođenje.

Jelena Čalija