Џимијеви трикови

Са Балканског првенства мађионичара, одржаног пре десетак дана у Истанбулу, Томислав Тодоровић, познат као Џими, вратио се са победничким пехаром, освојеним у дисциплини комична магија. Без обзира на то што има 74 године и што је пензионер, Џими и даље изводи своје трикове пред публиком и, као што се види, осваја награде.

Џимија је, иначе, тако "уметнички крстио" музичар у оркестру "Лотос" бара, где је наступао док је био млад. А данас истиче као реткост да је своју пензију зарадио као професионални мађионичар. Јер се посао којим се он бавио готово целог живота, од 16. године до пензионисања, данас углавном убраја у хоби и згодну прилику да се заради "нешто уз плату". Онако на дечјим рођенданима или журкама.

Наши не заостају

Џими је иначе веома поносан на то што је својевремено био десетак година председник Удружeња артиста ФНРЈ, када је чланство бројало 500 имена из целе старе Југославије. А поводом најновијег пехара у својој колекцији каже да га је у Турску на такмичење са колегама из Бугарске, Турске и Грчке, одвела жеља да окуражи овдашње колеге и покаже им да би требало више да се такмиче, јер су добри и не заостају "у занату".

− Било је педесетак такмичара у пет категорија. То су манипулација (руке су једини реквизит), велика илузија (оне кутије и силна чуда у њима), општа магија (од свега помало, од илузија до карата), картомагија (трикови са шпилом) и микромагија (трикови за столом) – објашњава  искусни мађионичар.

− Сваки такмичар је имао прилику да се покаже за 12 минута. Ја сам изашао на сцену са једном корпом из које сам вадио различите ситнице и са њима изводио трикове. Звонио ми је мобилни телефон, ја га прислоним на уво и из њега испадне цвеће. Крпене лоптице сам претварао у коцкице. И тако редом − описује наступ Џими.

Иако баратају чаробним ћирибу-ћириба техникама, наш саговорник додаје да и од овоземаљских технологија мађионичари имају много користи. Не могу без компјутера, јер им он помаже да комуницирају дуж планете. Тако Томислав Тодоровић има и "интернет ученике", чак из Америке и Кине и око осам хиљада посетилаца сајта.

− Добар мађионичар не крије трикове, хоће да покаже другима – тврди Томислав Тодоровић. – Уосталом у жирију који је оцењивао мој наступ, рецимо, био је мој ученик. Значи, није штос у томе да се изведе нешто што нико други не зна, него да се то изведе на особен начин.

С обзиром на то да је и сам седео на ранијим такмичењима у жирију Томислав добро зна да комисија бодује састав програма, избор трикова, да вреднује и то што тачке заједно имају неку причу, али и да гледају оригиналност у наступу, музикалност мађионичара, јер наступ све време има музичку подлогу.

Како се реквизити набављају? По томе што у стану има мноштво неких тањирића, саксијица, вештачког цвећа, схватамо да је победник из Истанбула посетилац кинеске пијаце где набавља ружице и остало "растиње" као и друге ситнице, које после вади са најчуднијих места. Наравно, то је само делић реквизита, неки се купују у иностранству, неке су већ патентирале колеге па их продају. Тодоровић има 200 ди-ви-дија са снимцима наступа, триковима, у контакту је са колегама.

– Настојимо да у Београду, код Аутокоманде, обезбедимо простор за клуб где би нас тридесетак имало прилике да се редовно састајемо, организујемо школе за млађе. Педесет је мађионичара у целој држави, три су професионалци као ја, остали раде јер то воле, али егзистенцију обезбеђују на другој страни – подсећа искусни мађионичар.

Само Аустралију није видео

Томислав Тодoровић се стварно напутовао, једино није стигао у Аустралију. Живео је у иностранству, научио и да степује. Имао је три асистенткиње које су му и у приватном животу биле важне као партнерке, био је 17 година пољски зет, али се пре десетак година вратио кући, у Нови Београд, где сада живи. Кад већ помиње женски род питамо зашто и жене нису мађионичари.

– Има их две-три код нас, ваљда зато што су оне традиционално помоћнице мађионичару, па се нешто нису ни бориле да буду главне на сцени – слеже  раменима Томислав Тодоровић.

Док разговарамо са мађионичарем гледамо повремено где нам је сат, новчаник. На питање о тим триковима Тодоровић се смеје, помиње колегу Бору Џепароша, како су га звали, и његовог брата. Штос је био да се жртва замаје, чврсто му се држи рука као да му се мери пулс, да он не обрати пажњу на нокте мађионичара који скидају сат. Још је боље када човеку сат буде скинут при уласку на представу, док му лично мађионичар цепа карту да би га запамтио а онда га усред представе прозове, пита колико је сати и наравно врати му сат. Што је најинтересантније, својевремено су полицајци звали Бору на разговор да им открије штосове, не би ли лакше открили праве лопове.

Кад већ нема школе за мађионичаре, питамо Тодоровића, шта је он по занимању. Као из топа каже: металостругар. Радио је у "Прецизној механици" са Александром Миловановићем, електричаром, који је био мађионичар у слободно време, па  је Томиславу скраћивао ноћи у трећој смени изводећи трикове. А тај Миловановић је учио штосове од, тада прилично остарелог, првог српског мађионичара Јована Косталања, рођеног давне 1876. године.