Филозофија беде

Мушка и женска одбојка су бар за нијансу подигле нацију из надируће летаргије. У часовима тријумфа, међутим, министарка спорта Снежана Марковић је очајнички желела да буде близу Ивана Миљковића и Јелене Николић, да се слика у туђем успеху, по сваку цену. Осим министарке, свима је било неугодно.

Не знам, заиста, шта је тим људима! После победе у Вимблдону, Новак Ђоковић је једва успео да се пресвуче од надирућег министра спољних послова Вука Јеремића. На том месту славља, наравно, беше и председник Тадић. Али овај текст није посвећен спорту, мада би то могла да буде метафора витештва шампиона, са једне, и егзибиционизма непозваних, са друге стране.

Све то је и симболика трагања за компензацијом у новој врсти популизма. Бити заједно са успешнима, то би могао да буде прастари рекламни трик: ето, они су најбољи, такви смо и ми. Али и сам врхунац политике, ако других победа нема.

Почетком ове јесени Србија остаје без својих стубова: Запад је на страни наших противника, Русија је хладна, арогантна и равнодушна, Кина удаљена и неосетљива. Несврстани су се вратили у своју егзотику, а носталгичари су запазили да се у Парку пријатељства, пола века после сађења, Титово дрво најбоље држи. Од утопистичке мантре „и Косово и Европа”, суочени смо са негацијом оба кључна појма ове немогуће једначине. Дакле, ни једно ни друго.

Тако се српска спољна политика, заснована на митовима, утопијама и заблудама, нашла у мрачном ћорсокаку. Из тог безизлаза морало је да се крене само у нови, а то је „спонтано” дизање балван револуције. Сећа ли се неко како се то завршава? У принципу, на барикадама се живети не може, поред осталог и зато што су српски преговарачи промашили тему. И вероватно изгубили дипломатску борбу са герилским политичким тимом једног Хашима Тачија.

Српски тим преговара о територијама, а не о људима, дакле о категоријама које више не можемо контролисати, а не о „биолошком потенцијалу” који се мора сачувати. Људи који живе на Косову не могу да чекају митски преврат, некако се увек испостави да је историја неупоредиво дужа од обичног људског живота.

Срби на јужној страни Ибра не дају гласа од себе, јер немају коме, осим Приштини. И ту је тај чвор који се не може пресећи мачем, па је у односу на њега „балван револуција” опасна игра судбинама оних Срба у чије име говори још само Рада Трајковић.

Спољна политика Србије јесте неизбежна рефлексија унутрашње. А та вештина немогућег заснована је на коалиционим договорима, креативној немоћи, партократским хидрама, селективној борби против корупције и растућој беди (материјалној и свакој другој) грађана Србије.

Бар привидно, власт се не понаша тако бахато као гарнитуре које су јој претходиле. Али донет је нови закон о парничном поступку и нека норма која се тиче принудне наплате дугова. Српске државне кадије ће имати приватне кабадахије, дакле агенције које ће утеривати дугове. Дабоме да се ове ископане па иновиране тековине робовања под Турцима могу оправдати.

Неки дужници се не могу достићи, па ће их кабадахије пронаћи. Али тај закон предвиђа одузимање станова сиротињи која не може да плаћа рачуне, рецимо, за струју. Онај стручњак за принуду, мислим да се презива Кордић, рече за Радио Београд: „Биће тешко усред зиме избацити због дугова мајку са малим дететом, али закон се мора спроводити!” Исти човек је свој бездушни исказ допунио податком да и он има нешто емоција, и да га у погледу тог акта муче извесне етичке дилеме. Не мари, проћи ће.

Наступ министарке Маловић после привођења сумњивих за пљачку „Колубаре”, био је очаравајући. Она је била млада, па не зна, али „Колубара” је била полигон одлучне борбе за пад Милошевића. А онда су дошли победници и све покрали.

Добро, а шта беше са вакцином? Није само она ухапшена жена „оштетила буџет” за милион и по евра. Шта се догађа са портпаролима глобалне фармакомафије који су месецима утеривали страх у кости српском човечанству о новој верзији свињске куге, која ће нас покосити. Имају ли они и даље коалициони имунитет? Питање за министарку, а и за политички вишебојног Дачића. Добро рече онај кафански мудрац: „Ако хоћете добру предизборну кампању, ухапсите бар неког вашег!”

Питање је само ко је њихов, и ко је чији. И у погледу Косова и Европе, све је више скептика. Људи у Србији сумњају у све постојеће, а лично знам бар десет породица, препуних добрих и часних људи, из којих нико нема посла, и нема изгледа да га добије.

И онда имамо раздрагане министре који се сликају на барикадама, са шампионима или на мостовима. У животу нас одржавају само кратке радости и непрекидни очај.