Камп кинеских мајстора мостоградње

За сада их има осамдесетак, а биће их двеста. Дошли су из разних крајева Кине, а последња два месеца смештени су у три монтажне двоспратнице, под јаркоцрвеним крововима, „изникле” на имању ПКБ-а у Ковилову. Ту је и управна зграда, пред којом се вијоре плави стегови „Чајна роуд енд бриџ” корпорације која гради мост Земун – Борча. Кошаркашки терен, паркинг, сала за стони тенис, кухиња са трпезаријом... Укупно, 5.000 метара квадратних насеља које нема име, али га сви зову кинески камп. Из те базе, сваког дана, осим када су кинески национални празници, радници и инжењери одлазе на оближње градилиште моста који ће повезати дунавске обале. Летње радно време трајало је десет часова, а зимско је осам.     

Када скину тегет комбинезоне, Кинези већи део времена проводе у некој врсти собе за дружење. Ту гледају телевизију и посредством „Скајпа” ћаскају са хиљадама километара удаљеном родбином. Ускоро ће добити и фиксну телефонску линију, управо јуче је поред барака развлачена инсталација. Одсуство им следује на сваких шест месеци, а путне трошкове покрива фирма.

У слободно време играју кошарку или „ударају” по стонотениској лоптици. Ниједан од 80 Кинеза у Ковилову не тренира борилачке вештине, али у мостоградњи имају „црни појас”. Београдска екипа корпорације „Чајна роуд енд бриџ” прекаљена је на градилиштима мостова у Кенији, Анголи, Етиопији, Екваторијалној Гвинеји...

– Имамо само четири раднице, једна је преводилац, друга помаже у кухињи, две су у администрацији. Ја сам супругу и трогодишње дете довео у Србију. Живимо на Дедињу. Тамо је лепо. И Сењак је предиван. Београд има исту климу као Пекинг, није нас ово захлађење изненадило, свим радницима сашили смо јакне. Наш град је модернији, али је ваша престоница тиша и мирнија – објашњава Сан Ан Чен, главни пројект менаџер фирме „Чајна роуд анд бриџ корпорејшн”.

Док Чен, као руководилац, одржава контакте и гради пријатељства са Србима запосленим у седишту предузећа у Ужичкој улици, његови сународници и колеге се углавном држе једни других и друже се само са нашим људима са којима раде у Ковилову. Када празнују, дају себи одушка и сви заједно сврате до првог ресторана на Зрењанинском путу, где уз пиће и музику ублажују носталгију. Иако су пуни хвале за свог кувара, Вуа Хана, не крију да су се „заљубили” у овдашњи бели хлеб, нарочито када је премазан – кајмаком...

----------------------------------------------

Љубав је хиљадама километара далеко

Као и готово сви странци који су се краће или дуже задржали у Београду, и кинески градитељи „скидају капу” пред лепотом овдашњих жена и девојака. 

– Ми се млади женимо, тако да су готово сви наши радници у браку. Нисам чуо да се неко заљубио од када је овде. Када радови буду у пуном јеку, биће нас овде готово троструко више, можда се нешто и на плану љубави промени – каже Сан Ан Чен.

----------------------------------------------

Дисциплина од градилишта до купатила

На градилишту владају неприкосновена правила. Ко буде затечен да не носи кацигу, добиће мању плату. Принципи штедљивости и рационалности поштују се и у кампу.

У веома уредном заједничком купатилу кинеским писмом истакнуто је упозорење: „Не остављајте топлу воду одврнуту после купања”. Изнад тога, графитном оловком и ћирилицом пише „бојлер” и „грејалица”, па ко разуме – окупаће се.