Kamp kineskih majstora mostogradnje

Za sada ih ima osamdesetak, a biće ih dvesta. Došli su iz raznih krajeva Kine, a poslednja dva meseca smešteni su u tri montažne dvospratnice, pod jarkocrvenim krovovima, „iznikle” na imanju PKB-a u Kovilovu. Tu je i upravna zgrada, pred kojom se vijore plavi stegovi „Čajna roud end bridž” korporacije koja gradi most Zemun – Borča. Košarkaški teren, parking, sala za stoni tenis, kuhinja sa trpezarijom... Ukupno, 5.000 metara kvadratnih naselja koje nema ime, ali ga svi zovu kineski kamp. Iz te baze, svakog dana, osim kada su kineski nacionalni praznici, radnici i inženjeri odlaze na obližnje gradilište mosta koji će povezati dunavske obale. Letnje radno vreme trajalo je deset časova, a zimsko je osam.     

Kada skinu teget kombinezone, Kinezi veći deo vremena provode u nekoj vrsti sobe za druženje. Tu gledaju televiziju i posredstvom „Skajpa” ćaskaju sa hiljadama kilometara udaljenom rodbinom. Uskoro će dobiti i fiksnu telefonsku liniju, upravo juče je pored baraka razvlačena instalacija. Odsustvo im sleduje na svakih šest meseci, a putne troškove pokriva firma.

U slobodno vreme igraju košarku ili „udaraju” po stonoteniskoj loptici. Nijedan od 80 Kineza u Kovilovu ne trenira borilačke veštine, ali u mostogradnji imaju „crni pojas”. Beogradska ekipa korporacije „Čajna roud end bridž” prekaljena je na gradilištima mostova u Keniji, Angoli, Etiopiji, Ekvatorijalnoj Gvineji...

– Imamo samo četiri radnice, jedna je prevodilac, druga pomaže u kuhinji, dve su u administraciji. Ja sam suprugu i trogodišnje dete doveo u Srbiju. Živimo na Dedinju. Tamo je lepo. I Senjak je predivan. Beograd ima istu klimu kao Peking, nije nas ovo zahlađenje iznenadilo, svim radnicima sašili smo jakne. Naš grad je moderniji, ali je vaša prestonica tiša i mirnija – objašnjava San An Čen, glavni projekt menadžer firme „Čajna roud and bridž korporejšn”.

Dok Čen, kao rukovodilac, održava kontakte i gradi prijateljstva sa Srbima zaposlenim u sedištu preduzeća u Užičkoj ulici, njegovi sunarodnici i kolege se uglavnom drže jedni drugih i druže se samo sa našim ljudima sa kojima rade u Kovilovu. Kada praznuju, daju sebi oduška i svi zajedno svrate do prvog restorana na Zrenjaninskom putu, gde uz piće i muziku ublažuju nostalgiju. Iako su puni hvale za svog kuvara, Vua Hana, ne kriju da su se „zaljubili” u ovdašnji beli hleb, naročito kada je premazan – kajmakom...

----------------------------------------------

Ljubav je hiljadama kilometara daleko

Kao i gotovo svi stranci koji su se kraće ili duže zadržali u Beogradu, i kineski graditelji „skidaju kapu” pred lepotom ovdašnjih žena i devojaka. 

– Mi se mladi ženimo, tako da su gotovo svi naši radnici u braku. Nisam čuo da se neko zaljubio od kada je ovde. Kada radovi budu u punom jeku, biće nas ovde gotovo trostruko više, možda se nešto i na planu ljubavi promeni – kaže San An Čen.

----------------------------------------------

Disciplina od gradilišta do kupatila

Na gradilištu vladaju neprikosnovena pravila. Ko bude zatečen da ne nosi kacigu, dobiće manju platu. Principi štedljivosti i racionalnosti poštuju se i u kampu.

U veoma urednom zajedničkom kupatilu kineskim pismom istaknuto je upozorenje: „Ne ostavljajte toplu vodu odvrnutu posle kupanja”. Iznad toga, grafitnom olovkom i ćirilicom piše „bojler” i „grejalica”, pa ko razume – okupaće se.