Сигналисти

Пре неколико деценија у уметности је био актуелан сигнализам, а представници овог уметничког правца називани су сигналистима. И у дипломатији су постојали сигналисти, али постоје и данас, чега су најсвежији сведоци Николас Бернс и Андреас Цобел. Њих двојица су ових дана одаслали одговарајуће поруке које се односе на став великих сила према косовском питању.

Бернс је наводно рекао, затим је демантовао то што је наведено да је рекао у вези с будућим ставом САД према независности Косова, а и Цобел је пре тога одаслао одређене сигнале. С тим што је и он, извињавајући се, демантовао оцене да, као амбасадор, говори у име владе Немачке.

Само неколико дана пре Бернса и Цобела, дипломатске сигнале српској и широј јавности упутили су, из студија РТС-а, амерички и британски амбасадор у Београду, а пре њих слично су поступили руски дипломати. Oни су ставили до знања да је Москва вољна да као никада до сада, кад је реч о новијој историји, стане иза српских интереса.

Ови дипломатски "сигналисти" су редовни пратиоци, па и актери политичких (и ратних) збивања на просторима некадашње Југославије. Као један од најупечатљивијих међу њима из претходних година свакако је Ричард Холбрук. Најпознатији његов сигнал регистрован је у селу Јуник на Косову 1998 године, међу припадницима "Ослободилачке војске Косова". ОВК је до тада у свету, па и у самој Америци, означавана као терористичка организација (била је и на званичним списковима), али онда је дошао Холбрук, изуо ципеле и сео у круг. Тиме је упутио прву јавну поруку да Вашингтон мења страну кад је реч о односу према тадашњем српско-албанском спору. Следеће, 1999. године Холбрук је дошао у Београд с последњом поруком у торби, пред бомбардовање СРЈ.

Јавност малих држава се прилично узбуђује када се суочи с неочекиваним, понекад и бруталним, сигналима дипломатских представника великих сила упућеним овим малим државама. Јер, зна се да дипломате од каријере хијерархијски нижих нивоа неће на своју руку тек тако нешто рећи у име велике силе. Мада и међу амбасадорима и отправницима послова вероватно има шарлатана који после неколико "солистичких наступа" доведу у питање своју каријеру. Али нису они у свему томе толико битни, нити су великим силама, у стратегијском смислу, важне мале земље којима упућују поруке. Њима су важне друге земље, и то се зна које. Важне су им и контрапоруке које од тих других земаља стижу.