Прошлост хоћемо да закопамо

Појам успех се некако увукао и у уметност. А притисак да се досегне тај успех је велики. Уз све то, услови у којима се ради су све тежи: састављање поделе, новац за продукције, висине хонорара који вас терају да радите што више. Јако је тешко данас некоме да сеоргански бави позориштем, као што рецимо Јожеф Нађ то чини, трагајући за личним изразом без обзира на околности, каже редитељ Марко Манојловић, који у Београдском драмском позоришту режира свеже написану целовечерњу драму „Дневна заповест”.

Реч је о дипломској драми Владимира Ђурђевића која прича о херметичкој заједници коју чине самохрани отац Петар, његова два сина Огњен и Милош. Појавом четврте особе, девојке Катарине, на површину испливава све што је дубоко потиснуто у главама поменутих ликова: фрустрације, страхови, промашени животи.... Ђурђевићеве јунаке тумаче: Бранислав Лечић, Петар Бенчина, Данијела Штајнфелд и Владан Милић. Премијера се очекује у новембру.

– Постоје људи који су остали после протеклих 10-20 година оштећени разним недаћама, ратовима, и сада живе ту међу нама као духови на ивици живота, чекајући смрт непомирени са страхотама које су у претходном периоду доживели. То је, како рече Лека, Бранислав Лечић,генерација „Година које су појели скакавци”. Ђурђевићев текст нуди објашњења али и неку врсту решења тог сумрака. Драма се бави људима који су најгоре прошли у својој генерацији, који су отишли у рат, којима се променио живот, емотивни склоп због чега више не могу да буду исти. О тим људима се не говори. Они као да су део некакве прошлости коју хоћемо да закопамо и претварамо се да се никад није догодила. А они су живи. И утичу на наш живот. Ако не они, онда њихова деца, објашњава редитељ.

Марко Манојловић припада млађој генерацији београдског редитељског круга. Позоришну режију дипломирао је на Факултету драмских уметности у Београду, у класи Славенка Салетовића. Пажњу позоришне јавности заинтригирао је још 2005. године када је урадио своју прву представу „Смрт” у Југословенском драмском позоришту.Од тада до данас потписао је 14 представа, међу којима „Клопка”, „Покондирена тиква”, „Без маске”, „У Едену на истоку”, „Небески одред”, „Лепет мојих плућних крила”,„Свира то поново, Сем”...

– Надам се да ће представа „Дневна заповест” бити узбудљива у филмском жанровском смислу. То је нешто чиме се бавимо. Гледамо раног Поланског, филмове као што је „Дијаболик”. Желимо да пробамо сцене у којима нема много изговореног текста. То је, заправо, врста глуме која је готово филмска. Ето на томе радимо. Наша пажња данас је ужасно расута и кратка, тако да редитељи имају потребу да ритам у позоришту дупло успоре не би ли га довели у нормалу, да публику уведу у другу врсту концентрације. Мислим да је добро терапијски прићи гледаоцу на тај начин, каже Манојловић

-----------------------------------------------------------------

Досада у позоришту

Наш саговорник се осврнуо и на својеврсни актуелни феномен – досаде у позоришту. У последње време сведоци смо да велики број гледалаца излази са представа, што најчешће оправдава досадом.

– Досада,коју су многи људи навели као разлог излажења са представа на Битефу, мислим да има везе са постдрамским театром који подразумева да не постоји драмски континуитет на који је публика иначе, навикла. У смислу да прати један лик, шта ће се дешавати са њим, и да чекају крај, разрешење. Такве представе је потребно гледати на другачији начин. Не треба трагати за нечим чега нема. Посматрајте то као да сте дошли на изложбу. Кад дођете у галерију спремни сте да видите неколико слика, или инсталација које гледате у пролазу. Негде можете да се задржите два минута, негде пет, можда сат времена, то је ваш избор. На крају крајева, физички сте у покрету, али када имате испред себе низ сцена повезаних око једне тематике, вас може једна да додирне, друга не. У позоришту сте статични и немате избора, осим на неким представама, већ морате да одгледате понуђену представу у времену у којем је редитељ замислио. Мислим да је то физички проблем. Али, иако вам се чини да је нешто досадно, у тренутку може да вас награди на крају. Са друге стране често смо били сведоци досадних представа које имају наративни низ. Нема правила....