Кандидат за уређену државу

Србија је статус кандидата за Европску унију дочекала без претераног одушевљења и славља. Тај важан корак ка пуноправном чланству пао је у сенку све сложеније ситуације на Косову, са једне стране, и предизборне грознице,са друге стране. Кандидатуру смо заслужили пре свега због чињенице да је после вишегодишњег избегавања Србија ухапсила оптужене за ратне злочине и изручила их Међународном кривичном суду за бившу Југославију у Хагу. Оно за штасмо стрепели да ће бити посебан изазов за нашу јавност прихваћено је малтене у потпуној тишини. То охрабрује јер говори да је питање ратних злочина постао проблем за који грађани и грађанке сматрају да мора бити решен због нас. Чак ни они који се са тиме не слажу, нису реаговали претерано гласно, ваљда схватајући да то више не би било друштвено и политички прихватљиво понашање.

Велики број прихваћених закона, чије доношење се углавном правдало условљавањем из Брисела, тек ће се показати као озбиљан изазов јер њихова примена наилази на велики степен незнања, неприпремљености, аљкавости и отпора.

Статус кандидата је и формална гаранција да је Европска унија зацртана као дугорочни политички, економски и друштвени циљ, и својеврсно прихватање дугорочности тог процеса. То време које је пред нама требало би да омогући постизање пуног политичког консензуса око тог пута. Овај несумњиви успех праћен је неочекиваним падом подршке грађана европским интеграцијама и очекиваном драматизацијом тих бројки. Засићеност речима „Европа” и „европске интеграције” потпуно јеразумљива, и мислим да их убудуће треба максимално избегавати. Све што Србија треба да мења–треба да мења због себе. Треба ли борбу против корупције објашњавати и оправдавати испуњавањем европских стандарда? Ваљда је корупција појава, друштвена болест, која разједа морал, обесмишљава законе, слаби државу, угрожава једнакост, превиђа знање и стручност. Када питате било ког грађанина зашто се треба борити против корупције, у било којој области друштва, сумњам да ће иједан одговорити: „Зато да би смо ушли у Европску унију”.

Да ли се борба за независно судство, као основ правне државе, мора снисходљиво пред јавношћу објашњавати бриселским захтевима, или је независно судство основ сигурности грађана, њихове заштићености пред могућом самовољом државе или других појединаца?

Свако оклевање у вези са тим питањемјесте прихватање и продужетак безакоња, привилегија појединаца и група, које генерише осећање неједнакости, несигурности, и страха. Отуд је ваљда, схвативши свој интерес и имајући у виду изборне поене које јој то може донети, актуелна власт предузела праву кампању хапшења оних који су уплетени у афере које су нам годинама познате.

Посебну сенку на кандидатуру бацили су недавни догађаји на Косову, када су косовске власти покушале да злоупотребе тај тренутак, и ствари помере ка решењима која излазе из докуменатаи договора успостављених границама. Али ти догађаји су на својеврстан начин покренули са мртве тачке решавање односа Србије и Косова. Притом у Београду се све мање говори о заштити Косова, а све више о заштити севера Косова. Истовремено, проблеми остатка српског становништва у јужном делу, у енклавама, решавају се кроз преговоре Приштина – Београд. А још увек постоје и они који питања Косова приписују притиску из Брисела, а не потребом Србије као државе да реши тај проблем,пре свега дефинишући своје економске, па и политичке дугорочне интересе. Поновићу, проблем Косова је старији од Европске уније, и његово решење не намеће ЕУ него немогућност да се статус квоодржи јер није у интересу ниједне стране.

Сви горе набројани минимални и мукотрпни помаци које смо постигли, изазвали су,наравно,активно противљење оних политичких и друштвених група које заговарају непроменљивост Србије. Њих је релативно лако побројати, али је мени много теже да разумем зашто се тако грчевито одупиру модернизацији Србије. Зашто упорно покушавају да Србију задрже изван времена у коме живимо, у економском и друштвеном сиромаштву и беди, у апатији безнађа? Ко од тога профитира? Коме одговара изолована, сиромашна, неуређена, корумпирана, од света несхваћена па и презрена Србија? За њих је кандидатура својеврстан пораз јер између осталог показује да је процес укључивањау ЕУ ушао у фазу у којој се више не може зауставити.

Поставши држава кандидат, Србија је заправо постала кандидат за уређену државу.