Kandidat za uređenu državu

Srbija je status kandidata za Evropsku uniju dočekala bez preteranog oduševljenja i slavlja. Taj važan korak ka punopravnom članstvu pao je u senku sve složenije situacije na Kosovu, sa jedne strane, i predizborne groznice,sa druge strane. Kandidaturu smo zaslužili pre svega zbog činjenice da je posle višegodišnjeg izbegavanja Srbija uhapsila optužene za ratne zločine i izručila ih Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju u Hagu. Ono za štasmo strepeli da će biti poseban izazov za našu javnost prihvaćeno je maltene u potpunoj tišini. To ohrabruje jer govori da je pitanje ratnih zločina postao problem za koji građani i građanke smatraju da mora biti rešen zbog nas. Čak ni oni koji se sa time ne slažu, nisu reagovali preterano glasno, valjda shvatajući da to više ne bi bilo društveno i politički prihvatljivo ponašanje.

Veliki broj prihvaćenih zakona, čije donošenje se uglavnom pravdalo uslovljavanjem iz Brisela, tek će se pokazati kao ozbiljan izazov jer njihova primena nailazi na veliki stepen neznanja, nepripremljenosti, aljkavosti i otpora.

Status kandidata je i formalna garancija da je Evropska unija zacrtana kao dugoročni politički, ekonomski i društveni cilj, i svojevrsno prihvatanje dugoročnosti tog procesa. To vreme koje je pred nama trebalo bi da omogući postizanje punog političkog konsenzusa oko tog puta. Ovaj nesumnjivi uspeh praćen je neočekivanim padom podrške građana evropskim integracijama i očekivanom dramatizacijom tih brojki. Zasićenost rečima „Evropa” i „evropske integracije” potpuno jerazumljiva, i mislim da ih ubuduće treba maksimalno izbegavati. Sve što Srbija treba da menja–treba da menja zbog sebe. Treba li borbu protiv korupcije objašnjavati i opravdavati ispunjavanjem evropskih standarda? Valjda je korupcija pojava, društvena bolest, koja razjeda moral, obesmišljava zakone, slabi državu, ugrožava jednakost, previđa znanje i stručnost. Kada pitate bilo kog građanina zašto se treba boriti protiv korupcije, u bilo kojoj oblasti društva, sumnjam da će ijedan odgovoriti: „Zato da bi smo ušli u Evropsku uniju”.

Da li se borba za nezavisno sudstvo, kao osnov pravne države, mora snishodljivo pred javnošću objašnjavati briselskim zahtevima, ili je nezavisno sudstvo osnov sigurnosti građana, njihove zaštićenosti pred mogućom samovoljom države ili drugih pojedinaca?

Svako oklevanje u vezi sa tim pitanjemjeste prihvatanje i produžetak bezakonja, privilegija pojedinaca i grupa, koje generiše osećanje nejednakosti, nesigurnosti, i straha. Otud je valjda, shvativši svoj interes i imajući u vidu izborne poene koje joj to može doneti, aktuelna vlast preduzela pravu kampanju hapšenja onih koji su upleteni u afere koje su nam godinama poznate.

Posebnu senku na kandidaturu bacili su nedavni događaji na Kosovu, kada su kosovske vlasti pokušale da zloupotrebe taj trenutak, i stvari pomere ka rešenjima koja izlaze iz dokumenatai dogovora uspostavljenih granicama. Ali ti događaji su na svojevrstan način pokrenuli sa mrtve tačke rešavanje odnosa Srbije i Kosova. Pritom u Beogradu se sve manje govori o zaštiti Kosova, a sve više o zaštiti severa Kosova. Istovremeno, problemi ostatka srpskog stanovništva u južnom delu, u enklavama, rešavaju se kroz pregovore Priština – Beograd. A još uvek postoje i oni koji pitanja Kosova pripisuju pritisku iz Brisela, a ne potrebom Srbije kao države da reši taj problem,pre svega definišući svoje ekonomske, pa i političke dugoročne interese. Ponoviću, problem Kosova je stariji od Evropske unije, i njegovo rešenje ne nameće EU nego nemogućnost da se status kvoodrži jer nije u interesu nijedne strane.

Svi gore nabrojani minimalni i mukotrpni pomaci koje smo postigli, izazvali su,naravno,aktivno protivljenje onih političkih i društvenih grupa koje zagovaraju nepromenljivost Srbije. Njih je relativno lako pobrojati, ali je meni mnogo teže da razumem zašto se tako grčevito odupiru modernizaciji Srbije. Zašto uporno pokušavaju da Srbiju zadrže izvan vremena u kome živimo, u ekonomskom i društvenom siromaštvu i bedi, u apatiji beznađa? Ko od toga profitira? Kome odgovara izolovana, siromašna, neuređena, korumpirana, od sveta neshvaćena pa i prezrena Srbija? Za njih je kandidatura svojevrstan poraz jer između ostalog pokazuje da je proces uključivanjau EU ušao u fazu u kojoj se više ne može zaustaviti.

Postavši država kandidat, Srbija je zapravo postala kandidat za uređenu državu.