Гејтс за промене

Од нашег сталног дописника

Вашингтон, 18. децембра – На челу Пентагона од данас је Роберт Гејтс (63). Његово ступање на нову дужност пропраћено је овде великим очекивањима: да као обавештајни ветеран открије решење за сада највећу тајну – како да Американци нађу решење, уопште или бар за себе, у кошмарном Ираку.

Полагањем заклетве у Белој кући, Гејтс је и званично преузео кормило у Министарству одбране, додељено му после недавне, у доброј мери изнуђене, оставке Доналда Рамсфелда (74).

Смена је изведена усред најмасивнијих и најдужих инвазионих операција једине суперсиле после хладног рата – у Ираку и Авганистану. "Тим који побеђује, не мења се", пословица је која важи и овде, па се кадровски рез на врху Пентагона тумачи као последица чињенице да је била неопходна промена у тиму који – не побеђује.

Владајућа Републиканска партија је на изборима изгубила, који су били и нека врста референдума о ирачком рату – превласт у парламенту, а на фронтовима се увећавају америчке жртве и укупна искушења. "Не побеђујемо у Ираку" – констатовао је Гејтс, приликом преслишавања пред сенаторима који су потом готово једногласно подржали његову номинацију.

Оценом да Американци не побеђују на највећем фронту, он је заузео позицију супротну оној с које наступа председник Џорџ Буш, упорно понављајући да овдашње трупе тамо побеђују. Јавни раскол у виђењима опстаје.

Јавност с повећаном знатижељом ишчекује расплет те несагласности између врховног команданта и министра војног. Понајвише зато што су обојица а и сви други надлежни затражили да је за заустављање неповољних токова у Ираку неопходно "национално јединство у САД", што подразумева и синхронизацију високих функционера. Радозналост распламсавају и "персонализоване околности": лично је шеф Беле куће предложио да кормило Пентагона преузме Гејтс, човек који важи за пријатеља председничке породице и који је у мандату Џорџа Буша старијег био шеф ЦИА (1991–1993).

До министарске номинације, Гејтс је био члан двостраначке Студијске групе за Ирак, која је недавно Бушу понудила "грубе чињенице и промене курса". Уз остало – да је ситуација на том бојишту "лоша и да се погоршава", па да треба затражити помоћ од садашњих "непријатеља", Ирана и Сирије, да постепено повлачи борбену главнину трупа, а да терет пребацује на ирачке снаге уз упозорење влади у Багдаду да ће јој Вашингтон скресати подршку ако не буде довољно енергична у борби против герилаца и у напорима за успостављање националног јединства у земљи.

Од апела за изградњу "јединства" засад је мало вајде. Нема га ни у Ираку ни у САД. Тамо бесне међуверски и међуетнички сукоби, а овде нема сагласности шта и како да се мења у стратешком приступу – повећати или смањити трупе, успоставити или не дијалог с Техераном и Дамаском, дати или не приоритет безбедности над демократизацијом…

Највећи степен јединства постигнут је у изјашњавању о Гејтсу (чије презиме, истоветно с Мајкрософтовим оснивачем, означава – капије, улазе, пролазе, приступе). Сенат му је дао подршку, односом гласова 95:2, а и савезничка влада у Багдаду, као и сам Буш, од њега очекују "свеже идеје".

Гејтс је постао нека врста симбола неопходности – стратешке промене. Чини се, међутим, да искушења далеко превазилазе моћ сваког, па и најподржаванијег, појединца.

Нови шеф Пентагона се, додуше, враћа на терен који је већ искусио. Као сарадник ондашњег председника Буша, оца садашњег лидера, био је у стратешком тиму за "Пустињску олују" којом су инвазионе трупе Садама Хусеина 1991. биле "одуване" из Кувајта. Запамћен је, при том, по препоруци да се – не креће у инвазију на Ирак.

Његове раније кандидатуре за високе функције оспораване су због спорних улога у неким тајним комбинацијама, као што је била афера "Иран – контра" која је привремено уздрмала власт председника Роналда Регана. Гејтс се из државних послова повукао пре 13 година, с места шефа ЦИА и сада се у њих враћа, напустивши место факултетског ректора у Тексасу, с вишим положајем него што је имао у мандатима пет председника код којих је раније службовао.

Уз сву оригиналност његове каријере, посматрачи му откривају и једну сличност са садашњом шефовицом дипломатије Кондолизом Рајс. Обоје су се научно специјализовали за руска (совјетска) питања, да би потом политичку праксу, којом су се уздигли до високих функција, усавршавали у хладном рату.