Крајње ризична политика у БиХ

Више од годину дана после одржавања жестоко оспораваних избора, Босна и Херцеговина је и даље без власти, што је несрећна околност, која јој је заједничка са Белгијом према којој је њена будућност иронично оријентисана. И док Европска унија покушава да ојача своје деловање, политичари у БиХ се баве надметањем у томе како ходати по ивици избијања сукоба. Стране инвестиције пресушују, европска помоћ је угрожена, кредитни рејтинг земље је у опасности, а највећу штету трпе грађани БиХ без обзира на то које су националности.

Немогућност да се формира Савет министара произлази из дуготрајног спора између Социјалдемократске партије БиХ (СДП), номинално мултиетничке, али у великој мери зависне од гласова Бошњака, и две водеће хрватске партије ХДЗ и ХДЗ 1990.

Две последње партије себе сматрају јединим „легитимним представницима” хрватског народа, чиме поткрепљују своје захтеве за министарске позиције резервисане за босанске Хрвате.

СДП у сваком случају побија овај став и тврди да им велика изборна подршка коју су добили, која укључује и босанске Хрвате, даје овлашћење да добију министарску фотељу у Савету министара. Председник Републике Српске Милорад Додик је подржао ХДЗ и поручио да су Хрвати следећи у реду за положај који је претходно припадао Бошњаку и Србину.

Међународна заједница, а пре свих Канцеларија високог представника (ОХР), урадила је мало да дође до стварања поверења и разумевања између супротстављених партија. Раније ове године, високи представник Валентин Инцко је суспендовао одлуку Централне изборне комисије поништавајући постављање председника и двојице потпредседника у једном од ентитета, Федерацији БиХ. Интервенција је додатно затегла односе између Бошњака и Хрвата појачавајући осећај обесправљености и поткопавајући легитимитет владе Федерације.

То је такође послужило да се оснује Хрватски народни сабор који се састоји од општина и кантона са већинским хрватским становништвом, као начин да се подрже и заштите хрватски национални интереси.

Овај међуетнички сукоб је довео до појављивања две нове кованице – појам „легитимне заступљености” конститутивних народа и принцип „етничке ротације” кључних владиних позиција – што ће вршити велики утицај на наставак политике у БиХ.

Оба ова принципа поново ојачавају етничку димензију у политици, још више удаљавајући БиХ од политике засноване на платформи од чега ће њен европски курс умногоме зависити. Тиме се додатно компликују напори да се устав усклади са пресудом Европског суда за људска права у случају Сејдић–Финци, а те промене су неопходне како би се осигурало да припадници мањинских група могу бити бирани у државне институције.

Наоружана тупим предметима, укључујући и дискредитована бонска овлашћења и мање укусне шаргарепе, моћ међународне заједнице за спровођење реформи је смањена, упркос скором именовању Петера Соренсена за новог специјалног представника ЕУ.

Без решења за горуће хрватско питање, поделе између Бошњака и Хрвата ће наставити да се шире, додатно оптерећујући политику у гломазној и све више фрагментираној Федерацији БиХ, али и на државном нивоу.

Све већим разређивањем грађанског концепта политике и креирањем нових препрека за конституционалне реформе као што су концепти „етничке ротације” и „легитимне заступљености” ојачаће етничку матрицу политике БиХ. У таквим околностима сваки компромис око формирања владе неће бити ништа друго до привремени успех док се не појави следећа дилема.

Аутор је суоснивач фонда Трансконфликт, а чланак је преузет са интернет странице пројекта „Светски експерти” у оквиру „Алијансе цивилизација” Уједињених нација