Чарлс Лојд: Млађи него пролеће

Саксофониста, флаутиста и композитор Чарлс Лојд (1938) један је од највећих лидера и импровизатора свих времена, непресушни мислилац који је иновацијама померао границе џеза. После тинејџерских блуз искустава, школовања у Лос Анђелесу и учења заната код старијих џезера, оформио је сопствени квартет (1965), у ком су се нашли Кит Џерет (клавир), Сесил Мекби/Рон Меклур (контрабас) и Џек Диџонет (бубњеви). Група је свирала фузију пост бапа, freejazza и worldmusic. Били су први џез бенд у храму рокенрола FillmoreEastu, један од првих америчких састава који је наступао у СССР изван контроле естаблишмента и међу првим џезерима са милионским тиражом плоча. То је допринело да Лојд буде изабран за најбољег џез музичара 1967. године.

По распаду квартета (1970), нестао је са џез сцене. Вратио се 1981. године, па поново паузирао због болести (1983–1987), по опоравку се потпуно посвећујући музици. Од 1989. је ексклузивац куће ECM и редовно снима у разним формацијама. Актуелни састав NewQuartet, са којим ће наступити на 27. Београдском џез фестивалу, допуњавају истакнути савремени џезери Џејсон Моран (клавир), Рубен Роџерс (контрабас) и Ерик Харланд (бубњеви). Њихов други заједнички албум „Mirror” (2010), проглашен је за плочу године у анкети читалаца магазина „JazzTimes”. Његова сећања и размишљања о музици, друштву, филозофији и математици забележио сам приликом сусрета на фестивалу у француском граду Вјену.

Први учитељ: Имао сам ментора кад сам био клинац. Звао се Финеас Њуборн, био је велики пијаниста у мом граду. И био је геније, сав у музици, слушао је Баха, Бартока, Рахмањинова, Арта Тејтума, Бада Пауела, старију и средњовековну музику. Па, као што је Дјук Елингтон говорио – „све су то моји људи“. Одлазио сам до њега и када бих га чуо како вежба ја сам дрхтао. Постанете пијани од тога. И не желите више шећерне бомбоне, већ нектар богова. Има то везе са друштвом у ком си, са твојим идејама, ти си оно што једеш и мислиш, оне књиге које читаш и музика коју слушаш. Музика која може да промени ствари.

Блуз на Југу: Ја сам идеалиста и не познајем ништа јаче од традиције из које сам дошао. У Мемфису сам свирао са блуз момцима, попут Роска Гордона, Џуниора Паркера, Џонија Ејса или Хаулина Вулфа. Нисмо свирали музику због новца, већ из љубави. Кренули бисмо на пут, а они су волели брзо да возе, па би нас зауставили сеоски полицајци. Али они су били бистри – мало би степовали пред њима, и пустили би нас. Ти људи су имали снагу да урлају на планету: Вулф је гласом могао да продрма кров зграде! Девојке су свлачиле сукње пред њим, а он би их шљапкао по гузи... Онда се појавила модерна снага, преко Чарлија Паркера. Он се бавио богатим таписеријама, али је блуз био у његовом звуку. А за Паркером су дошли сви ти музички софистицирани интелектуалци. Била је то велика лабораторија, усред расизма на Југу: што су се горе понашали према нама, више су нас инспирисали да тражимо перфекцију у уметности.

Барток: Чуо сам Бартоков Концерт за оркестар као младић. Употребљавао је фолк теме, што ме је веома померило, јер је имало паралелу са блузом. Када сам касније са супругом Дороти био у Будимпешти, пошли смо да му одамо почаст. Али музеј је био затворен, а са прозора нас је гледала кућепазитељка. Махнула нам је и позвала нас да уђемо! И повела нас је у обилазак, пустила нам је видео-запис Бартока за клавиром. Он се у својој музици бавио и Фибоначијевим низом, а Фибоначи је те идеје добио од Арапа. И мене занима математика, волим бројеве, занимљиво ми је како раде... Те идеје су ми веома важне, посебно зато што се баве Универзалним законом.

Дјук: Сви су прошли кроз Мемфис, а многи су и ноћили код нас, пошто их у хотеле, због расизма, нису примали. Једном нам је у гостима био Дјуков бенд. Имали смо велику кућу, и мајци се јавила пријатељица из позоришта и упитала је да ли би могла да смести музичаре. Дјук је ноћио у нашој кући! А ја сам учио о њима: показао бих прстом на неког и питао – чиме се он бави? А момци из бенда су говорили мајци: „Не дај му да буде музичар, то је тако тешко! Нека буде доктор, адвокат или индијански поглавица.“ Али, нисам имао избора. Ова музика је оно што јесам. Рођен сам да то радим.

Трејн: Колтрејн је један од највећих мудраца који су се појавили икад. Он је дошао из исте традиције о којој причам, а поседовао је дубоку духовност, која ме је посебно дирнула. Јер, ја сам чуо у звуку, у његовим истраживањима, тај позив од вишњег. Он је истраживао „вишу форму“. Такав је био и Чарли Паркер. Они су као аватари. Прошли су кроз нас, покренули пут и наставили даље. Берд је умро кад је имао 34, Трејн је имао 40. Трејн је био веома важан за мене, што је очигледно. Али кад су ми људи говорили да звучим као он, нисам са тим могао да се сложим. Јер он је био веома велики, а ја се још увек борим да научим како да свирам ову музику. Још увек сам почетник. А он је био веома понизан. Када сам му једном рекао „звучао си тако дивно вечерас!“, одговорио ми је: „Не, нисам могао да пронађем оно што сам тражио...“

Хигинс: Били је могао да уздигне свачију музику. Био је као кројач или кувар. Осећао је шта је исправно, нијансе и елевације. Поседовао је велики дух и био испуњен радошћу. И на тачкама дубоког очајања, он би живот окренуо наглавачке. Разумевао је предају, подношење, службу – обојица смо имали сличне идеје о служењу људском роду. Када смо после 30–40 година обновили нашу везу, била је то судбина да прикажемо нешто од нашег истраживања, да „изразимо неизразиво“. Не желим да мислим о музици као професији, хоћу да верујем да су музичари нешто природније, као овe птице око нас. Оне праве музику и ми правимо музику, зато што је волимо и зато што је то у нашој природи.

Успех са првим квартетом, 1965–1970: Сигурно је томе допринело то што смо снимали за Columbia Records, који су имали велику рекламну машинерију – ја нисам имао „прорачунат“ план да се обратим широкој публици. Како смо онда стигли до Fillmore-а? Имали смо посао у клубу „Old Matador“ у Сан Франциску – мој бивши послодавац Кенонбол Едерли наступао је преко пута улице у Jazz Workshopu. А у Сан Франциску је постојала комичарскатрупа по имену The Committee, имали су своје позориште, а долазили у наш бар да попију пиће. И чули су нас и питали „ко сте ви, децо“? Нису знали ништа о џезу, али им се допало наше истраживање: „па, јесте ли чули за Fillmore East?“ И један од њих је довео Била Грема и позвали су нас тамо.

Талин 1967: Кад је требало да свирам у Талину 1967. године, власти су забраниле саксофон! Мислили смо да је шала – зашто би неко то урадио? Али ја сам све то видео. И схватио сам да живимо у свету који је заспао. Воде људе као овце у стаду. А живот је стално прогресиван. Видимо точак рођења и смрти, а људска жеља излази горе. Живиш са том жељом, видиш биљке које си посадио, и род који је изникао, важно је бити будан.

Пауза: Најважније што сам научио јесте – подношење, приврженост и предаја. Способност да останем миран усред хаоса. Као младић, добијао сам аплаузе. И када бих изашао из аутобуса, наркотик од аплауза би нестао. Испразнио бих се. А што сам био празнији, више сам могао да примам. И онда сам схватио парадокс живота. Мада нисам радио, ипак сам купио кућу, малу бараку поред мора, и био сам у могућности да живим. Почео сам да постим, схватио сам да ми не требају спољне ствари, попут хране. Имао сам више идеале. И, у мом посту, духовна корист је била толика да ми је помогла да научим ванвременост релативног. Да научим да учиним да време стане. Основно је „бити“ и „постати“. По легенди, Хануман је рекао Рами: „Кад не могу да видим, ја сам теби посвећен, али кад сам с тобом, све се раствара.“ Раствараш се пред великом мистеријом. Она ме покреће да идем напред.

У шуми музике: Ја „живим“ у музици, али тамо где живим јако је мирно, као у шуми. Могу да радим и имам ове звуке и природу око себе. Још увек сам активан, јер сам се као млад човек повукао. Кажу да треба да се повучеш кад си стар, али тад си изгорео и немаш више сокова. Па се ја сад осећам млађи него пролеће, имам ту радозналост и интересовање. Опијање тиме је сад укусније. Не користим опијате за свирку, али увек сам волео да се уздигнем. Те концепције су старе колико и веде. Сазнао сам о томе преко записа људи из Веданте, попут Рамакришне. Они су ишли веома дубоко и спознали су истину. Ја сам опијен музиком, али могу да пронађем и више пермутације. Свирамо, и нешто се деси да се нађемо на истој таласној дужини. И онда, пронађемо божанство и врата се отворе. Ако желиш да се уздигнеш, мораш пуно да радиш на себи. А ми смо сви овде студенти. Кад порадиш на себи, видиш да ти се отварају неки виши принципи.

Војислав Пантић 

Наставaк у суботу, 29. октобра