Čarls Lojd: Mlađi nego proleće

Saksofonista, flautista i kompozitor Čarls Lojd (1938) jedan je od najvećih lidera i improvizatora svih vremena, nepresušni mislilac koji je inovacijama pomerao granice džeza. Posle tinejdžerskih bluz iskustava, školovanja u Los Anđelesu i učenja zanata kod starijih džezera, oformio je sopstveni kvartet (1965), u kom su se našli Kit Džeret (klavir), Sesil Mekbi/Ron Meklur (kontrabas) i Džek Didžonet (bubnjevi). Grupa je svirala fuziju post bapa, freejazza i worldmusic. Bili su prvi džez bend u hramu rokenrola FillmoreEastu, jedan od prvih američkih sastava koji je nastupao u SSSR izvan kontrole establišmenta i među prvim džezerima sa milionskim tiražom ploča. To je doprinelo da Lojd bude izabran za najboljeg džez muzičara 1967. godine.

Po raspadu kvarteta (1970), nestao je sa džez scene. Vratio se 1981. godine, pa ponovo pauzirao zbog bolesti (1983–1987), po oporavku se potpuno posvećujući muzici. Od 1989. je ekskluzivac kuće ECM i redovno snima u raznim formacijama. Aktuelni sastav NewQuartet, sa kojim će nastupiti na 27. Beogradskom džez festivalu, dopunjavaju istaknuti savremeni džezeri Džejson Moran (klavir), Ruben Rodžers (kontrabas) i Erik Harland (bubnjevi). Njihov drugi zajednički album „Mirror” (2010), proglašen je za ploču godine u anketi čitalaca magazina „JazzTimes”. Njegova sećanja i razmišljanja o muzici, društvu, filozofiji i matematici zabeležio sam prilikom susreta na festivalu u francuskom gradu Vjenu.

Prvi učitelj: Imao sam mentora kad sam bio klinac. Zvao se Fineas Njuborn, bio je veliki pijanista u mom gradu. I bio je genije, sav u muzici, slušao je Baha, Bartoka, Rahmanjinova, Arta Tejtuma, Bada Pauela, stariju i srednjovekovnu muziku. Pa, kao što je Djuk Elington govorio – „sve su to moji ljudi“. Odlazio sam do njega i kada bih ga čuo kako vežba ja sam drhtao. Postanete pijani od toga. I ne želite više šećerne bombone, već nektar bogova. Ima to veze sa društvom u kom si, sa tvojim idejama, ti si ono što jedeš i misliš, one knjige koje čitaš i muzika koju slušaš. Muzika koja može da promeni stvari.

Bluz na Jugu: Ja sam idealista i ne poznajem ništa jače od tradicije iz koje sam došao. U Memfisu sam svirao sa bluz momcima, poput Roska Gordona, Džuniora Parkera, Džonija Ejsa ili Haulina Vulfa. Nismo svirali muziku zbog novca, već iz ljubavi. Krenuli bismo na put, a oni su voleli brzo da voze, pa bi nas zaustavili seoski policajci. Ali oni su bili bistri – malo bi stepovali pred njima, i pustili bi nas. Ti ljudi su imali snagu da urlaju na planetu: Vulf je glasom mogao da prodrma krov zgrade! Devojke su svlačile suknje pred njim, a on bi ih šljapkao po guzi... Onda se pojavila moderna snaga, preko Čarlija Parkera. On se bavio bogatim tapiserijama, ali je bluz bio u njegovom zvuku. A za Parkerom su došli svi ti muzički sofisticirani intelektualci. Bila je to velika laboratorija, usred rasizma na Jugu: što su se gore ponašali prema nama, više su nas inspirisali da tražimo perfekciju u umetnosti.

Bartok: Čuo sam Bartokov Koncert za orkestar kao mladić. Upotrebljavao je folk teme, što me je veoma pomerilo, jer je imalo paralelu sa bluzom. Kada sam kasnije sa suprugom Doroti bio u Budimpešti, pošli smo da mu odamo počast. Ali muzej je bio zatvoren, a sa prozora nas je gledala kućepaziteljka. Mahnula nam je i pozvala nas da uđemo! I povela nas je u obilazak, pustila nam je video-zapis Bartoka za klavirom. On se u svojoj muzici bavio i Fibonačijevim nizom, a Fibonači je te ideje dobio od Arapa. I mene zanima matematika, volim brojeve, zanimljivo mi je kako rade... Te ideje su mi veoma važne, posebno zato što se bave Univerzalnim zakonom.

Djuk: Svi su prošli kroz Memfis, a mnogi su i noćili kod nas, pošto ih u hotele, zbog rasizma, nisu primali. Jednom nam je u gostima bio Djukov bend. Imali smo veliku kuću, i majci se javila prijateljica iz pozorišta i upitala je da li bi mogla da smesti muzičare. Djuk je noćio u našoj kući! A ja sam učio o njima: pokazao bih prstom na nekog i pitao – čime se on bavi? A momci iz benda su govorili majci: „Ne daj mu da bude muzičar, to je tako teško! Neka bude doktor, advokat ili indijanski poglavica.“ Ali, nisam imao izbora. Ova muzika je ono što jesam. Rođen sam da to radim.

Trejn: Koltrejn je jedan od najvećih mudraca koji su se pojavili ikad. On je došao iz iste tradicije o kojoj pričam, a posedovao je duboku duhovnost, koja me je posebno dirnula. Jer, ja sam čuo u zvuku, u njegovim istraživanjima, taj poziv od višnjeg. On je istraživao „višu formu“. Takav je bio i Čarli Parker. Oni su kao avatari. Prošli su kroz nas, pokrenuli put i nastavili dalje. Berd je umro kad je imao 34, Trejn je imao 40. Trejn je bio veoma važan za mene, što je očigledno. Ali kad su mi ljudi govorili da zvučim kao on, nisam sa tim mogao da se složim. Jer on je bio veoma veliki, a ja se još uvek borim da naučim kako da sviram ovu muziku. Još uvek sam početnik. A on je bio veoma ponizan. Kada sam mu jednom rekao „zvučao si tako divno večeras!“, odgovorio mi je: „Ne, nisam mogao da pronađem ono što sam tražio...“

Higins: Bili je mogao da uzdigne svačiju muziku. Bio je kao krojač ili kuvar. Osećao je šta je ispravno, nijanse i elevacije. Posedovao je veliki duh i bio ispunjen radošću. I na tačkama dubokog očajanja, on bi život okrenuo naglavačke. Razumevao je predaju, podnošenje, službu – obojica smo imali slične ideje o služenju ljudskom rodu. Kada smo posle 30–40 godina obnovili našu vezu, bila je to sudbina da prikažemo nešto od našeg istraživanja, da „izrazimo neizrazivo“. Ne želim da mislim o muzici kao profesiji, hoću da verujem da su muzičari nešto prirodnije, kao ove ptice oko nas. One prave muziku i mi pravimo muziku, zato što je volimo i zato što je to u našoj prirodi.

Uspeh sa prvim kvartetom, 1965–1970: Sigurno je tome doprinelo to što smo snimali za Columbia Records, koji su imali veliku reklamnu mašineriju – ja nisam imao „proračunat“ plan da se obratim širokoj publici. Kako smo onda stigli do Fillmore-a? Imali smo posao u klubu „Old Matador“ u San Francisku – moj bivši poslodavac Kenonbol Ederli nastupao je preko puta ulice u Jazz Workshopu. A u San Francisku je postojala komičarskatrupa po imenu The Committee, imali su svoje pozorište, a dolazili u naš bar da popiju piće. I čuli su nas i pitali „ko ste vi, deco“? Nisu znali ništa o džezu, ali im se dopalo naše istraživanje: „pa, jeste li čuli za Fillmore East?“ I jedan od njih je doveo Bila Grema i pozvali su nas tamo.

Talin 1967: Kad je trebalo da sviram u Talinu 1967. godine, vlasti su zabranile saksofon! Mislili smo da je šala – zašto bi neko to uradio? Ali ja sam sve to video. I shvatio sam da živimo u svetu koji je zaspao. Vode ljude kao ovce u stadu. A život je stalno progresivan. Vidimo točak rođenja i smrti, a ljudska želja izlazi gore. Živiš sa tom željom, vidiš biljke koje si posadio, i rod koji je iznikao, važno je biti budan.

Pauza: Najvažnije što sam naučio jeste – podnošenje, privrženost i predaja. Sposobnost da ostanem miran usred haosa. Kao mladić, dobijao sam aplauze. I kada bih izašao iz autobusa, narkotik od aplauza bi nestao. Ispraznio bih se. A što sam bio prazniji, više sam mogao da primam. I onda sam shvatio paradoks života. Mada nisam radio, ipak sam kupio kuću, malu baraku pored mora, i bio sam u mogućnosti da živim. Počeo sam da postim, shvatio sam da mi ne trebaju spoljne stvari, poput hrane. Imao sam više ideale. I, u mom postu, duhovna korist je bila tolika da mi je pomogla da naučim vanvremenost relativnog. Da naučim da učinim da vreme stane. Osnovno je „biti“ i „postati“. Po legendi, Hanuman je rekao Rami: „Kad ne mogu da vidim, ja sam tebi posvećen, ali kad sam s tobom, sve se rastvara.“ Rastvaraš se pred velikom misterijom. Ona me pokreće da idem napred.

U šumi muzike: Ja „živim“ u muzici, ali tamo gde živim jako je mirno, kao u šumi. Mogu da radim i imam ove zvuke i prirodu oko sebe. Još uvek sam aktivan, jer sam se kao mlad čovek povukao. Kažu da treba da se povučeš kad si star, ali tad si izgoreo i nemaš više sokova. Pa se ja sad osećam mlađi nego proleće, imam tu radoznalost i interesovanje. Opijanje time je sad ukusnije. Ne koristim opijate za svirku, ali uvek sam voleo da se uzdignem. Te koncepcije su stare koliko i vede. Saznao sam o tome preko zapisa ljudi iz Vedante, poput Ramakrišne. Oni su išli veoma duboko i spoznali su istinu. Ja sam opijen muzikom, ali mogu da pronađem i više permutacije. Sviramo, i nešto se desi da se nađemo na istoj talasnoj dužini. I onda, pronađemo božanstvo i vrata se otvore. Ako želiš da se uzdigneš, moraš puno da radiš na sebi. A mi smo svi ovde studenti. Kad poradiš na sebi, vidiš da ti se otvaraju neki viši principi.

Vojislav Pantić 

Nastavak u subotu, 29. oktobra