Људи гладни живота

Обрачуни измећу навијачких група нису више ударна вест ни на црним хроникама. Од маргине новинских страница одбијају се кратке
белешке у којима сазнајемо да је младићу откинуто пола рамена, док се са колегама из супротног навијачког табора секирама и ножевима касапио у возу измећу Београда и Суботице.

Туче у дворанама углавном се бележе кроз фактурисање поломљених столица, главе су овде одавно појефтиниле. За које идеале, приврженост, љубав, страст, мотив, навијачи дивљају ризикујући оно што им је највредније? Или можда није?

Драматично стање је начин живљења младих људи неспремних да пронађу сопствени идентитет. Иза њихових црвених крвавих трагова после поломљених глава крију се тешка свакодневица, социјално дно, фрустрације и безнадежност, заправо људи гладни живота.
Недостатак смисла једну групу годинама гура на друштвену маргину, зато они на најгори начин друштву шаљу крваве поруке да најзад нешто учини за њихову садашњост и  будућност.

Навијачи, попут аутомата, живот са ограничењима и тескобама замењују узбуђењима и надражајима, који им пружају пијанчење, дрогирање и спортски догађаји.

Да ли су навијачи бекством у насиље пронашли најбољи пут за бекство од друштвене одговорности и закона? Пуштањем навијачкој маси да на спортским борилиштима исказује силу идеолози друштвених односа  сматрају да тако најбоље контролишу друштвена и социјална гибања. Заборављају на једну ситницу: никада се не могу предвидети последице такве контроле. И оне су редовно трагичне.

"Врхунски спорт нема никакве везе  са поштеном игром. Он је уско повезан са мржњом, завишћу, хвалисањем, непоштовањем правила и садистичким уживањем у насиљу, другим речима, то је рат без пуцања."

Аутор овог цитата је Џорџ Орвел. Али од тада, дакле од 1945. године, када је Орвел ову своју мисао објавио у лондонском "Трибјуну" насиље у спорту је стигло до фазе пуцања и пребројавања навијачких жртава.
Навијачи су одавно престали да пате због анонимности из које долазе на утакмице, нису оптерећени идолима, рушилачку енергију углавном  усмеравају на конкурентске навијаче.

Публика не може да утиче  на садржај репертоара направљеног по мери зихерашких тренера, или његовог газде. Емотивна веза између публике и играча лако се прекида. Играче, доле на терену, брине како да стигну до нових свежњева новчаница, славе, публика ту врсту мотивације једноставно нема. Она има преча посла.
Данашње навијаче мало занима игра, памте само резултате, празнину живота испуњавају препричавањем навијачких набадања по станицама, хаусторима, надвожњацима...

Како овде све касни, од сексуалне револуције до памети, дух овдашњег навијача заправо је на нивоу енглеског из осамдесетих година прошлог века.

Привучени гравитацијом насиља, навијачи  респектују бројке остварене кроз број поломљених глава и ребара. Они су, дакле, јасни. Шта раде институције друштва на спречавању ове друштвене пошасти?
Да ли уопште имамо право да будемо равнодушни према посрнућу  сопствене деце.