Ljudi gladni života

Obračuni izmeću navijačkih grupa nisu više udarna vest ni na crnim hronikama. Od margine novinskih stranica odbijaju se kratke
beleške u kojima saznajemo da je mladiću otkinuto pola ramena, dok se sa kolegama iz suprotnog navijačkog tabora sekirama i noževima kasapio u vozu izmeću Beograda i Subotice.

Tuče u dvoranama uglavnom se beleže kroz fakturisanje polomljenih stolica, glave su ovde odavno pojeftinile. Za koje ideale, privrženost, ljubav, strast, motiv, navijači divljaju rizikujući ono što im je najvrednije? Ili možda nije?

Dramatično stanje je način življenja mladih ljudi nespremnih da pronađu sopstveni identitet. Iza njihovih crvenih krvavih tragova posle polomljenih glava kriju se teška svakodnevica, socijalno dno, frustracije i beznadežnost, zapravo ljudi gladni života.
Nedostatak smisla jednu grupu godinama gura na društvenu marginu, zato oni na najgori način društvu šalju krvave poruke da najzad nešto učini za njihovu sadašnjost i  budućnost.

Navijači, poput automata, život sa ograničenjima i teskobama zamenjuju uzbuđenjima i nadražajima, koji im pružaju pijančenje, drogiranje i sportski događaji.

Da li su navijači bekstvom u nasilje pronašli najbolji put za bekstvo od društvene odgovornosti i zakona? Puštanjem navijačkoj masi da na sportskim borilištima iskazuje silu ideolozi društvenih odnosa  smatraju da tako najbolje kontrolišu društvena i socijalna gibanja. Zaboravljaju na jednu sitnicu: nikada se ne mogu predvideti posledice takve kontrole. I one su redovno tragične.

"Vrhunski sport nema nikakve veze  sa poštenom igrom. On je usko povezan sa mržnjom, zavišću, hvalisanjem, nepoštovanjem pravila i sadističkim uživanjem u nasilju, drugim rečima, to je rat bez pucanja."

Autor ovog citata je Džordž Orvel. Ali od tada, dakle od 1945. godine, kada je Orvel ovu svoju misao objavio u londonskom "Tribjunu" nasilje u sportu je stiglo do faze pucanja i prebrojavanja navijačkih žrtava.
Navijači su odavno prestali da pate zbog anonimnosti iz koje dolaze na utakmice, nisu opterećeni idolima, rušilačku energiju uglavnom  usmeravaju na konkurentske navijače.

Publika ne može da utiče  na sadržaj repertoara napravljenog po meri ziheraških trenera, ili njegovog gazde. Emotivna veza između publike i igrača lako se prekida. Igrače, dole na terenu, brine kako da stignu do novih svežnjeva novčanica, slave, publika tu vrstu motivacije jednostavno nema. Ona ima preča posla.
Današnje navijače malo zanima igra, pamte samo rezultate, prazninu života ispunjavaju prepričavanjem navijačkih nabadanja po stanicama, haustorima, nadvožnjacima...

Kako ovde sve kasni, od seksualne revolucije do pameti, duh ovdašnjeg navijača zapravo je na nivou engleskog iz osamdesetih godina prošlog veka.

Privučeni gravitacijom nasilja, navijači  respektuju brojke ostvarene kroz broj polomljenih glava i rebara. Oni su, dakle, jasni. Šta rade institucije društva na sprečavanju ove društvene pošasti?
Da li uopšte imamo pravo da budemo ravnodušni prema posrnuću  sopstvene dece.