Свлачим заштитне кошуљице

Има више повода за разговор са песникињом и прозним писцем Јеленом Ленголд. Наиме, ових дана добила је Европску награду за књижевност, за књигу прича „Вашарски мађионичар”, код „Архипелага” је објавила нову књигу поезије, после двадесет година, а исти издавач објавио је ново издање њеног романа „Балтимор”. Налази се и у екипи писаца која на штанду Министарства културе Србије представља нашу литературу на Сајму књига у Франкфурту.

Иначе, Европска награда за књижевност основана је 2009. године у циљу подршке представљања, превођења и објављивања савремене европске књижевности, и сваке године добије је десет аутора из различитих европских земаља. Доделу Европске награде за књижевност организују Удружење европских књижара, Савет европских књижевника и Федерација европских издавача, уз подршку Европске комисије. Поводом овог важног признања Јелена Ленголд каже: „Радујем се награди, а још више новим преводима ’Вашарског мађионичара’ на неколико европских језика, што је свакако велика привилегија.” За исту књигу, која је на српском имала више издања, Јелена Ленголд добила је Базарову награду „Женско перо“, као и награде „Биљана Јовановић“ и „Златни Хит либер“.

После двадесет година враћате се поезији, оном гласу од којег је све почело, размишљате о њему. Међутим, тај глас проговара о томе да је поезија лоша мајка, али и о томе да живот и емоције бледе без ње. Искреност је још искренија када је изговорена амбивалентним поетским језиком?

Пре двадесет година, када сам, након пет књига, престала да пишем песме, рекла сам да нисам ја напустила поезију, већ је поезија напустила мене. И заиста је тако било, нисам могла више да пишем песме. Неким чудом, ове године, поезија ми се вратила. Штошта ми се вратило за шта сам мислила да је нестало заувек. Свет емоција, који је код мене увек у сагласју са светом књижевности, никад неће престати да ме изненађује.

Жена која гледа порниће, а кад је позову телефоном каже да пресађује фикус; жена која промишља како је бити у улози мушкарца који повређује друге жене, жена која се бави само собом, жена која жуди за љубављу... Глас ове поезије освешћује све видове женствености каква је она данас?

Надам се да је тако као што кажете. Глас моје поезије може да освешћује само оно што сам ја сама себи освестила, или што сам записала неким несвесним делом себе, а освестиће се касније, у неком накнадном читању. Желела сам да ова књига буде сасвим другачија од мојих ранијих књига поезије, јер ни ја више нисам она од пре. Иста је само љубав према књизи и према магији речи.

„Једном је велика љубав пресекла његов живот на пола, први део наставља да се увија на неком другом месту…” Живот може да се настави и кад се прекине?

Сиоран је записао овако: „После извесних ноћи требало би да променимо име, јер више заиста нисмо исти.” Да, живот се наставља, после много чега, и некад нам се чини да то више и нисмо ми, да смо свукли са себе толико заштитних кошуљица, да је немогуће наставити тако огољен, рањен, повређен, измењен, оплемењен, нов сам себи... Али ако имамо среће, онда откријемо неку лепоту у том свом новом облику и идемо даље. Ја нисам заговорник храбрости по сваку цену, нипошто, нисам много храбра, али сам знатижељна, увек ме занима шта ће бити даље, у следећој епизоди. И то ме једино одржава у животу, та знатижеља. Да ње нема, вероватно бих одавно потонула.

Ваш простор је свет интиме, не коментаришете „велике” историјске догађаје који су увелико преузели наше животе?

Велики историјски догађаји, на сву срећу, нису успели да преузму мој живот. И добро је ставити их под наводнике, јер у њима није било ничег истински великог. То су углавном слике промашаја, погрешних одлука, личних и колективних, гомила стереотипа, заблуда, неправди  и људских несрећа. Од свега тога ја се сакривам у свет интиме док пишем, али наравно да сам свесна стварности у којој живим. Ипак, верујем да коначно сваки човек обликује свој свет, а ја сам одувек била одлучна у томе да мој свет буде саткан од дубоких страсти и интиме. Па ма у каквом окружењу се налазила. Изградила сам способност да се максимално искључим из свега што ме омета.

Једну сте песму посветили и хрватском песнику и ТВ водитељу Александру Станковићу. Да ли Вам је био симпатичан управо због те двострукости своје улоге, јавног позива и стидљиве поетске црте?

Станковић је диван, модеран, песник, а уз то и веома храбар новинар и изузетно шармантан човек. То је све више него довољно да заслужи барем једну песму, зар не? Сигурна сам да ће и он једног дана, само ако за то буде имао услова, да одустане од новинарства и да се у потпуности посвети књижевности. Мада и новинарство, баш као и књижевност, и те како уме да узврати љубав човеку, то знам и из личног искуства. Кад истински уважавате своју публику, то вам се увек  враћа, а Станковић је човек који све ради са пуним срцем. Ту негде  сам га препознала, осетила сам да смо на том нивоу слични људи.

После дугогодишње новинарске каријере, били сте пројект-координатор у Нансен центру, једној норвешкој Хуманистичкој академији, на предмету конфликт менаџмент. Сада сте само писац?

Поносна сам што сам пуних дванаест година успешно радила за Нансенсколен, једну дивну и племениту институцију, која је за свој рад већ два пута номинована за Нобелову награду за мир. Биле су то напорне и узбудљиве године, пуне учења и путовања. Али, управо ове јесени, ја сам одлучила да дам отказ и да се вратим у слободне уметнике, да одустанем од лепе норвешке плате и да себи вратим своје време и своју слободу. На ову одлуку сам још поноснија, јер знам да је потпуно луда, али истовремено и потпуно налик на мене. Слобода изнад свега!