Окупација на раскршћу

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Мекферсон парк је у самом средишту вашингтонског „коридора моћи”: Бела кућа је само два блока јужније, а упола ближе је седиште америчке корпоративне моћи, Америчка привредна комора, док је Извозно-увозна банка баш преко пута.

Можда је зато овај парк, именован по генерал-мајору Џејмсу Мекферсону, једном команданту унионистичке војске у Грађанском рату који је погинуо на бојном пољу (његово споменик на коњу главни је објекат простора), место популарно за политичка окупљања и демонстрације. И вероватно је то био разлог што га је пре десет дана запосео и вашингтонски огранак покрета „Окупација Волстрита”.

Парк је заиста „окупиран”, али у исто време и отворен: преостало је неколико слободних клупа за пролазнике и запослене у околини да ту, као досад, користе своју паузу за ручак, и сендвич купљен у оближњем кафеу поједу са погледом на придошлице.

Окупатора нема много, највише стотинак, револуционарна врева је овде приметно мања од оне у Зукоти парку, око 350 километара северније, у Њујорку. Мада им је овде удобније: шаторе и вреће за спавање разапели су на травњаку, уместо на бетону, што је случај на Менхетну. Али и овде је слична организација: шатор за политички комитет, посебно место за контакт с медијима, столови са храном, место за исписивање и излагање врућих парола.

Пажњу привлачи и двоје „окупатора” који нису старији од четири или пет година: босоноги безбрижно трчкарају около незабринути за економске једнакости и корумпираност политичког система због чега су им овде отац и мајка.

Вашингтонска окупација има, међутим, још једну експозитуру: она је око километар даље, у главној улици престонице, Пенсилванија авенији, оној истој која је и у адреси Беле куће. Уместо на трави, шатори су тамо подигнути на великом гранитном пиједесталу Фридом плазе, преко угравираних архитектонских планова за Дистрикт Колумбије и цитата из америчког Устава.

Леон

Оно што је, такође, упадљиво другачије овде, у поређењу са Њујорком, јесте и одсуство полиције. Док је на Менхетну она у приправности, овде није видљива, мада је вероватно приправна негде у близини.

Оно што се види на први поглед, то је да је у друштву генерала Мекферсона махом млађи свет, док су на Фридом плази они за које је очигледно да су у овим работама већ искусни; рекло би се да су у младости протестовали против рата у Вијетнаму, да су били у првим редовима антиглобалиста и да су пре четири године овде били и да поздраве Обамину инаугурацију.

„Окупација” траје већ месец дана. Оно што је започело у Њујорку, сада филијале има у неколико стотина америчких градова. Упркос спорадичним неспоразумима са полицијом, покрет против економских неједнакости, протест против „1 одсто” најбогатијих у име „99 одсто” угрожених, углавном је миран. Иако у збиру јесте, појединачно није масован: чим се изађе из Мекферсон парка, мало одмакне од Фридом плазе, или напусти Зукоти парк, све је као и обично, свако гледа своја посла.

И овде сам, на питање „шта ћете даље”, добио сличан одговор као и пре две недеље на Менхетну. „Сви медији питају шта је следеће, шта је следеће, шта је следеће”, помало иритирано ми објашњава момак који се представио као Геко. „Ово је деликатна ситуација и веома деликатан процес. Није реално очекивати од нас да имамо све одговоре преко ноћи, или кад су они потребни медијима. Наш покрет расте. Поента је да ако успемо да окупимо довољно људи, било да нам се придруже било да посвете пажњу проблему о коме говоримо, ми, као народ, можемо да одлучимо која је то следећа позитивна форма акције, у смислу шта могу да буду наши захтеви, шта ми желимо…”

Геко, који је овде дошао из Њујорка, да пренесе тамошња искуства, објаснио ми је потом да „окупација” није усмерена против владе, него против система који „мора да буде потпуно замењен, поново изграђен тако да служи свима”. Кад сам му поменуо Обаму, није крио да је љут на њега: „Када је дошао, избавио је сваку посрнулу банку. Оне данас настављају да профитирају, док је економија још на низбрдици, вредност долара није више оно што је била,… Ја, у ствари, више не желим доларе, ја бих – евре…”

На Фридом плази, атмосфера је некако више радна. Испред паноа на којем је реплика руком исписане преамбуле америчког Устава, која почиње крупним „Ми народ”, придружујем се дабатној групи. Један по један, учесници износе своје виђење прилика у држави. На другом месту, ужурбане су припреме за протестни марш. „Амерички сан није капитализам у коме профитирају само корпорације”, каже ми Леон, који се овамо запутио чак са Порторика. Он има разложно објашњење зашто покрет нема своје конкретне циљеве: „Ако бисмо све свели на листу од неколико захтева, ову велику дебату о кризи система бисмо завршили пре него што је почела”.

Из ових кратких сусрета стичем утисак да је покрет многобројних, децентрализованих и лабаво координисаних „окупација”, без вођства, хијерархије и систематизованог програма, на некој врсти раскршћа. С једне стране, после почетног игнорисања и омаловажавања, већ је постигао више него што је очекивао: у центар националне пажње је ставио основе економског и политичког система, показао да у Америци постоји велико – већ хронично и растуће – незадовољство чињеницом да је политика постала слушкиња економске и финансијске елите.

У земљи у којој су критике темеља система ретке, указивања на његове девијације са „окупацијом” су постала готово свакодневна и легитимна. Да ли је „окупација” левичарски покрет? У њему има левичара, социјалиста и анархиста, али је у суштини ово популистички вентил за накупљени гнев.

Зато што је, упркос свему, протест ипак малобројан, главна дилема је да ли су „окупатори” само, „марксистички” речено, „авангарда” далеко масовнијег незадовољства, и да ли ће уминути као искрена, али безазлена побуна, или прерасти у политичку драму.

Досад се некако природно ширио, али питање је колико ће окупације паркова бити одрживе у суочавању са хладним јесењим кишама, раним мразевима и првим снеговима.

Његову суштину, чини ми се, најбоље сажима једна парола коју сам међу окупаторима запазио и у Њујорку и у Вашингтону: „Овде нико није надлежан – учини нешто сам”.

Милан Мишић