Okupacija na raskršću

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – Mekferson park je u samom središtu vašingtonskog „koridora moći”: Bela kuća je samo dva bloka južnije, a upola bliže je sedište američke korporativne moći, Američka privredna komora, dok je Izvozno-uvozna banka baš preko puta.

Možda je zato ovaj park, imenovan po general-majoru Džejmsu Mekfersonu, jednom komandantu unionističke vojske u Građanskom ratu koji je poginuo na bojnom polju (njegovo spomenik na konju glavni je objekat prostora), mesto popularno za politička okupljanja i demonstracije. I verovatno je to bio razlog što ga je pre deset dana zaposeo i vašingtonski ogranak pokreta „Okupacija Volstrita”.

Park je zaista „okupiran”, ali u isto vreme i otvoren: preostalo je nekoliko slobodnih klupa za prolaznike i zaposlene u okolini da tu, kao dosad, koriste svoju pauzu za ručak, i sendvič kupljen u obližnjem kafeu pojedu sa pogledom na pridošlice.

Okupatora nema mnogo, najviše stotinak, revolucionarna vreva je ovde primetno manja od one u Zukoti parku, oko 350 kilometara severnije, u Njujorku. Mada im je ovde udobnije: šatore i vreće za spavanje razapeli su na travnjaku, umesto na betonu, što je slučaj na Menhetnu. Ali i ovde je slična organizacija: šator za politički komitet, posebno mesto za kontakt s medijima, stolovi sa hranom, mesto za ispisivanje i izlaganje vrućih parola.

Pažnju privlači i dvoje „okupatora” koji nisu stariji od četiri ili pet godina: bosonogi bezbrižno trčkaraju okolo nezabrinuti za ekonomske jednakosti i korumpiranost političkog sistema zbog čega su im ovde otac i majka.

Vašingtonska okupacija ima, međutim, još jednu ekspozituru: ona je oko kilometar dalje, u glavnoj ulici prestonice, Pensilvanija aveniji, onoj istoj koja je i u adresi Bele kuće. Umesto na travi, šatori su tamo podignuti na velikom granitnom pijedestalu Fridom plaze, preko ugraviranih arhitektonskih planova za Distrikt Kolumbije i citata iz američkog Ustava.

Leon

Ono što je, takođe, upadljivo drugačije ovde, u poređenju sa Njujorkom, jeste i odsustvo policije. Dok je na Menhetnu ona u pripravnosti, ovde nije vidljiva, mada je verovatno pripravna negde u blizini.

Ono što se vidi na prvi pogled, to je da je u društvu generala Mekfersona mahom mlađi svet, dok su na Fridom plazi oni za koje je očigledno da su u ovim rabotama već iskusni; reklo bi se da su u mladosti protestovali protiv rata u Vijetnamu, da su bili u prvim redovima antiglobalista i da su pre četiri godine ovde bili i da pozdrave Obaminu inauguraciju.

„Okupacija” traje već mesec dana. Ono što je započelo u Njujorku, sada filijale ima u nekoliko stotina američkih gradova. Uprkos sporadičnim nesporazumima sa policijom, pokret protiv ekonomskih nejednakosti, protest protiv „1 odsto” najbogatijih u ime „99 odsto” ugroženih, uglavnom je miran. Iako u zbiru jeste, pojedinačno nije masovan: čim se izađe iz Mekferson parka, malo odmakne od Fridom plaze, ili napusti Zukoti park, sve je kao i obično, svako gleda svoja posla.

I ovde sam, na pitanje „šta ćete dalje”, dobio sličan odgovor kao i pre dve nedelje na Menhetnu. „Svi mediji pitaju šta je sledeće, šta je sledeće, šta je sledeće”, pomalo iritirano mi objašnjava momak koji se predstavio kao Geko. „Ovo je delikatna situacija i veoma delikatan proces. Nije realno očekivati od nas da imamo sve odgovore preko noći, ili kad su oni potrebni medijima. Naš pokret raste. Poenta je da ako uspemo da okupimo dovoljno ljudi, bilo da nam se pridruže bilo da posvete pažnju problemu o kome govorimo, mi, kao narod, možemo da odlučimo koja je to sledeća pozitivna forma akcije, u smislu šta mogu da budu naši zahtevi, šta mi želimo…”

Geko, koji je ovde došao iz Njujorka, da prenese tamošnja iskustva, objasnio mi je potom da „okupacija” nije usmerena protiv vlade, nego protiv sistema koji „mora da bude potpuno zamenjen, ponovo izgrađen tako da služi svima”. Kad sam mu pomenuo Obamu, nije krio da je ljut na njega: „Kada je došao, izbavio je svaku posrnulu banku. One danas nastavljaju da profitiraju, dok je ekonomija još na nizbrdici, vrednost dolara nije više ono što je bila,… Ja, u stvari, više ne želim dolare, ja bih – evre…”

Na Fridom plazi, atmosfera je nekako više radna. Ispred panoa na kojem je replika rukom ispisane preambule američkog Ustava, koja počinje krupnim „Mi narod”, pridružujem se dabatnoj grupi. Jedan po jedan, učesnici iznose svoje viđenje prilika u državi. Na drugom mestu, užurbane su pripreme za protestni marš. „Američki san nije kapitalizam u kome profitiraju samo korporacije”, kaže mi Leon, koji se ovamo zaputio čak sa Portorika. On ima razložno objašnjenje zašto pokret nema svoje konkretne ciljeve: „Ako bismo sve sveli na listu od nekoliko zahteva, ovu veliku debatu o krizi sistema bismo završili pre nego što je počela”.

Iz ovih kratkih susreta stičem utisak da je pokret mnogobrojnih, decentralizovanih i labavo koordinisanih „okupacija”, bez vođstva, hijerarhije i sistematizovanog programa, na nekoj vrsti raskršća. S jedne strane, posle početnog ignorisanja i omalovažavanja, već je postigao više nego što je očekivao: u centar nacionalne pažnje je stavio osnove ekonomskog i političkog sistema, pokazao da u Americi postoji veliko – već hronično i rastuće – nezadovoljstvo činjenicom da je politika postala sluškinja ekonomske i finansijske elite.

U zemlji u kojoj su kritike temelja sistema retke, ukazivanja na njegove devijacije sa „okupacijom” su postala gotovo svakodnevna i legitimna. Da li je „okupacija” levičarski pokret? U njemu ima levičara, socijalista i anarhista, ali je u suštini ovo populistički ventil za nakupljeni gnev.

Zato što je, uprkos svemu, protest ipak malobrojan, glavna dilema je da li su „okupatori” samo, „marksistički” rečeno, „avangarda” daleko masovnijeg nezadovoljstva, i da li će uminuti kao iskrena, ali bezazlena pobuna, ili prerasti u političku dramu.

Dosad se nekako prirodno širio, ali pitanje je koliko će okupacije parkova biti održive u suočavanju sa hladnim jesenjim kišama, ranim mrazevima i prvim snegovima.

Njegovu suštinu, čini mi se, najbolje sažima jedna parola koju sam među okupatorima zapazio i u Njujorku i u Vašingtonu: „Ovde niko nije nadležan – učini nešto sam”.

Milan Mišić