Изборне бриге

Срели се Србин, Хрват, Словенац, па још и Американац, Рус, Француз, Шпанац, Аргентинац… Тако би могао да се склепа виц, у коме ћемо исмејати друге или нас, али…

Поменути, и многи други, заиста су се нашли на истом, озбиљном, послу: у изборним кампањама. У правом тренутку, рекло би се: криза је општа па су, више него обично, добродошла општа изјашњавања.

Забрињава, међутим, то што се на све стране о изборима, иако су у темељу демократије, прича као о новој опасности. Прецизније: да њихови победници пречесто изневеравају исказану вољу грађана и да тако изазивају социјалне па и системске потресе, какви се управо протежу од Атине и Мадрида до Њујорка.

Учесници у трци за лидерске позиције међусобно се оптужују као да су у рату у коме је „све дозвољено”. Једни другима пребацују да су им страначки и остали ускогруди прохтеви пречи од задовољавања елементарне потребе да се услови живота већине грађана бар више не погоршавају ако већ „не могу” да се побољшавају.

Кад се сабере све чиме једни другима трљају нос, испада да за власт конкуришу само разне врсте „непријатеља народа”: они који су раније издали, они који сада издају и они који ће издати опште интересе. Далеко било, али у извесној мери је тачно: до садашњих интернационалних и националних посртања махом се доспело садејством – наравно, у врло различитим дозама – актера, од којих су сви били на власти или је још држе, и као такви допринели текућим кошмарима.

Иако делују као љути противници, они здушно онемогућавају афирмацију нових политичких снага. Практично, нема шансе да се власт изгласа странци која већ није изгласавана.

Европски „Огорчени” и амерички „Окупатори Волстрита” демонстрацијама се противе таквом стању, које им се чини као „ротирајућа” верзија аутократија срушених или подривених у „арапском пролећу”. Траже битне промене да се не дозволи да у демократијама превладају интереси мањине, уместо већине.

Њихово незадовољство подупиру чињенице. На пример: да се све више истиче „фактократија” (стварна, обично финансијска, а не изабрана власт); да није у реду да масе пореских обвезника плаћају за крахове финансијских гиганата чији су се руководиоци и њихови партнери обогатили у високоризичним трансакцијама; да у САД, како наводи Џим Волис, духовни саветник председника Барака Обаме, само један проценат становника контролише 42 одсто износа националних финансија, да је раскол у платама директора и просечног радника чак 400:1…

У време ширења демократије – власти народа, на основу исказане воље већине – увећала се, парадоксално, премоћ сталешке мањине. Због тога сада јача и бунтовна мањина. Упоредо с тезом о „сукобу цивилизација”, као да се распламсава „сукоб мањина” унутар исте цивилизације.

Ипак, и даље ће у свим демократијама одлуку о томе ко треба да буде на власти доносити такозвана ћутећа већина. Кад проговори, на биралиштима.

Изазов доброј традицији непосредног изјашњавања представља околност да се суочавамо с глобалним проблемима, а да превладавају кадрови којима је то мање важно од амбиције да „по сваку цену” задобију локалну подршку. Усклађивање локалних потреба и глобалних неизбежности, највеће је, мислим, искушење савремене политике. Свуда, па и овде.

Препорука да Србија постане кандидат за чланство у ЕУ јесте признање овдашњој политици за досад учињено, али је и разјашњено да учлањења неће бити док се не „реши косовско питање”. Иако се чује да нам се испоставља нови услов, није баш тако: сваки кандидат за учлањење треба да достави прецизне податке – ко смо, шта смо, какво нам је домаћинство, на којој се квадратури простиремо, као и о осталим битним карактеристикама којима се представљамо и у текућем домаћем попису становништва.

Како ће се и када „решити косовско питање” лакше је рећи него добити на прогнози. Било би добро, чини ми се, да то не буде део изборне кампање. Јер нити она може да послужи тражењу излаза из стратешког лавиринта, у коме смо поодавно, нити може да донесе превагу у гласовима.

Наша судбина не зависи само од нашег изјашњавања. Не зависи ни Европи, ни Америци, ни Русији, нити икоме другоме само од сопственог опредељења. Избори на глобалном плану, уз трагање за реалним местом нас у свету и света у нама, настављају се и после локалних изгласавања.

Спољна политика није демократски процес. У њој одлучује однос снага. Јачи побеђују, или бар не губе, и кад нису у праву. Ако им није јасно ко је јачи, усагласиће се на рачун слабијих, као што смо ми, на којима је да изаберу: оног укућанина који ће им, у светским тумбањима, обезбедити солидније партнере изван куће, у заједници којој тежимо.