Ем лепа, ем мирише

Познато је да је у највећем броју земаља јела божићни и новогодишњи украс. Сваку Нову годину прославимо уз јелу којој би обавезно требало сачувати корен у бусену и вратити је у природу. У роду јела, латински Abies, има око 40 врста, које расту у шумама умерене зоне северне полулопте. Неке од јела спадају у највише четинаре, па тако америчка висока и планинска јела, могу да порасту и до 90 метара.

Код нас расте једна врста јела - Abies alba. Она успева углавном на већим планинским масивима, али и на стаништима са дубоким, плодним земљиштем. У току лета им је потребна висока релативна влага.

Првих 15 година, јела споро расте, али зато може да доживи дубоку старост, чак и до 500 година. Изглед или хабитус јеле се битно разликује од смрче. Она има високо, витко стабло, глатку, сивкасту кору са гранама које стоје скоро хоризонтално, за разлику од смрче, чије су гране висеће. Разлика је и у шишарицама, које су сконцентрисане у горњој трећини крошње и стоје усправно на гранама, попут свећњака, за разлику од смрче, где шишарице висе, косо надоле.

У парковима и зеленим површинама, како Европе, тако и код нас, не саде се домаће јеле, јер лоше подносе градске услове, пре свега, аерозагађења у великим градовима.

Наше паркове углавном красе: колорадска, дугоигличава јела, кавкаска и нешто ређе, шпанска.

Најотпорнија на градске услове је ипак - дугоигличава јела Abies concolor

Ова јела се још популарно назива - плава или сребрна јела. Боја и дужина четина може бити различита. Иначе, сивосребрнасте иглице су пријатног мириса, као и пупољци и семе. Треба рећи и ово да је дрво јеле, такозвана чамовина, без смоле и има широку примену.

Јелена, Јела, Јелица, најомиљенија су женска имена код Срба, што се може везати за посебну љубав према јели, као једном од најлепших четинара. А легенда каже да је Свети Сава, после дугог путовања заспао под јелом. У том га је Бог позвао к себи, а он је вазнесећи се на небо, благословио јелу да буде зелена и лети и зими.