Em lepa, em miriše

Poznato je da je u najvećem broju zemalja jela božićni i novogodišnji ukras. Svaku Novu godinu proslavimo uz jelu kojoj bi obavezno trebalo sačuvati koren u busenu i vratiti je u prirodu. U rodu jela, latinski Abies, ima oko 40 vrsta, koje rastu u šumama umerene zone severne polulopte. Neke od jela spadaju u najviše četinare, pa tako američka visoka i planinska jela, mogu da porastu i do 90 metara.

Kod nas raste jedna vrsta jela - Abies alba. Ona uspeva uglavnom na većim planinskim masivima, ali i na staništima sa dubokim, plodnim zemljištem. U toku leta im je potrebna visoka relativna vlaga.

Prvih 15 godina, jela sporo raste, ali zato može da doživi duboku starost, čak i do 500 godina. Izgled ili habitus jele se bitno razlikuje od smrče. Ona ima visoko, vitko stablo, glatku, sivkastu koru sa granama koje stoje skoro horizontalno, za razliku od smrče, čije su grane viseće. Razlika je i u šišaricama, koje su skoncentrisane u gornjoj trećini krošnje i stoje uspravno na granama, poput svećnjaka, za razliku od smrče, gde šišarice vise, koso nadole.

U parkovima i zelenim površinama, kako Evrope, tako i kod nas, ne sade se domaće jele, jer loše podnose gradske uslove, pre svega, aerozagađenja u velikim gradovima.

Naše parkove uglavnom krase: koloradska, dugoigličava jela, kavkaska i nešto ređe, španska.

Najotpornija na gradske uslove je ipak - dugoigličava jela Abies concolor

Ova jela se još popularno naziva - plava ili srebrna jela. Boja i dužina četina može biti različita. Inače, sivosrebrnaste iglice su prijatnog mirisa, kao i pupoljci i seme. Treba reći i ovo da je drvo jele, takozvana čamovina, bez smole i ima široku primenu.

Jelena, Jela, Jelica, najomiljenija su ženska imena kod Srba, što se može vezati za posebnu ljubav prema jeli, kao jednom od najlepših četinara. A legenda kaže da je Sveti Sava, posle dugog putovanja zaspao pod jelom. U tom ga je Bog pozvao k sebi, a on je vazneseći se na nebo, blagoslovio jelu da bude zelena i leti i zimi.