Игре с демократијом

Недоумице са демократијом настављају се у Србији и ове 2006. године. Ко је веровао да је ствар са демократијом завршена грдно се преварио. Показује се да она од општих правила игре лако постаје уско интересна игра. У то нас уверава један аналитички поглед (Душан Павловић Једина игра у граду) и полемика једне политичарке (Весна Пешић Игра бројкама) у "Политици" (14. 12. 2006). Како они разумевају демократију? Одговор је: у складу са својим интересима и страстима.

У научној литератури о демократији наводе се два основна њена критерија: институција слободног политичког организовања (избори за органе власти) и слободног јавног изражавања (медији). Сваки даљи корак у том правцу повезан је са ризиком инструментализације демократије. Пример таквог настојања је употреба магловитог појма "равнотежа међу кључним политичким актерима" који може да значи све и ништа. И то се показује управо на примеру искуства са демократијом у Србији. Необична је тврдња да после избора 2003. демократија у Србији није консолидована. А није због магле о "равнотежи снага". Тако, данас су у равнотежи оне снаге које су срушиле Милошевићев режим 2000. године, а оне снаге које су "поражене" су у тактичкој равнотежи јер ако "освоје власт кренуће у радикалну реформу".

Колико је то произвољна и интересно-прагматска интерпретација блиске српске политичке прошлости, која се волунтаристички дели на псеудодемократију и демократију (а у псеудодемократији на једним изборима власт добија изборе и сви је прихватају!) показује се на основу конкретних политичких чињеница.

Међу снагама које су срушиле Милошевићев режим налазе се и странке које директно оспоравају недавно усвојени устав а у кампањи се заузимају за ампутацију покрајине Косово и Метохија (групација око ЛДП). Где је ту демократска "равнотежа снага" међу политичким странкама које су извеле промене 2000. године? С друге стране, "поражене" снаге су активно учествовале у стварању и усвајању основног демократског акта државе. Где је ту и наговештај кретања у "радикалну промену система" ако се учествовало у изградњи претходних као и последњих демократских и парламентарних институција? Нема од тога ни трага. Ови примери показују како се један посебан политички интерес увија у реторику демократије помоћу метафора и магловитих речи. Оваква гледишта само одмажу јавним напорима изграђивања демократске свести и институција. Тешко је поверовати да се у оквиру демократске културе једне заједнице не разликују странке које делују антисистемски и антиуставно и странке које поштују основна правила демократске игре. Онај ко то не види руководи се неким својим жељама и интересима да ствари у држави буду како би он желео а не у складу са народном вољом. Отуда бесмислен позив да се реформишу странке старог режима, а не институције. Видимо као на длану које су странке део система, а које антисистемске. И није случајно да народ поштује оне странке које су верне демократским институцијама. Од те вере неће их одвратити ниједан аналитичар.

Други пример прилагођавања демократске игре својим интересима откривамо у већ поменутом тексту "Игра бројкама" (опет игра!). Овде је, такође, значајно питање како Пешићева схвата демократску игру. Критеријум за разликовање демократских и (ваљда) недемократских снага у Србији, она налази у разликовању "простачких излива мржње" и јавне критике опозиције. Пример првог су радикали, а другог је политичка групација којој припада Весна Пешић.

Оној малопређашњој игри демократије са "равнотежом снага", у тексту о коме је реч, додаје се игра бројевима. Тврди се да је то антидемократска игра! Зашто? Откуд то? Па, у демократској утакмици учествују они који то желе. Резултати избора показују да неке странке имају корен у народу, а друге и после петнаест година бављења политиком имају само мали број следбеника. Нема ту ни антидемократије, ни ућуткивања ни популистичке диктатуре. Има само способних и неспособних политичара. Право је свакога да коментарише и оцењује деловање политичких странака. А коме смета мали властити број нека се љути на гласаче, а не на посматраче демократске игре.

Социолог, научни саветник