Живим своје позориште

Само што је, недавно, изведена премијера представе "Фрицшпил" Бориса Сенкера у Суботичком позоришту, редитељ Роберт Рапоња вратио се у родну Пулу и запловио у нову театарску авантуру. У Истарском народном позоришту у Пули ради представу "Трбоња, Дугоња и Видоња", а почетком наредне године очекује га рад у Москви.

Роберт Рапоња дипломирао је режију на Академији драмских уметности у Загребу и спада у ред најангажованијих хрватских редитеља. Режирао је у готово свим театарским центрима Хрватске, затим у Словенији, БиХ, Италији, Француској, Мађарској, Румунији. Тренутно ради као уметнички директор поменутог позоришта у Пули, где се бави и педагошким радом.

ИНТЕРВЈУ
● После деликатног редитељског остварења "Фрицшпил", радићете бајку за децу?

– У Пули радим музичку представу за децу и младе "Трбоња, Дугоња и Видоња" по мотивима Младена Широле, текст је надахнуто написала Татјана Шупут. Волим да радим бајке за децу. До сада сам режирао "Алису у земљи чуда", "Малог Принца", "Мачка у чизмама" "Пипи дугу чарапу", "Татица је увијек у праву"... Кад сам током свог последњег боравка у Москви био у радној посети МХАТ-у, на репертоару је била петнаест година стара представа "Ондин", коју је режирао позоришни маг Николас Скорик. На недељном матинеу, деца која су препунила дворану тог храма глуме уживала су у позоришној чаролији. Нико није ишао у тоалет, нико није шушкао, осећао сам како им расту очи и пуне се лепотом и складом. Тај осећај у театру ме увек фасцинира, волим кад се и мој рад огледа у чистим и великим очима детета. И као кад дете добије играчку радујем се што ће ми се остварити један професионални сан.

● Да ли се тако припремате за освајање нових Крлежиних комада?

– Већ неколико година се припремам за свој одлазак у Русију и у договору са господином Скориком изабрао сам Крлежину "Леду" коју ћу радити током идуће године. Затим ћу у Румунији, у позоришту које води Габор Томпа режирати Крлежино "Краљево". Ето, половину идуће године посветићу раду на Крлежиним текстовима. У договорима сам већ дуже време и са Небојшом Дугалићем и Андрејом Шепетковским да направимо једну представу у Београду, волео бих да те договоре реализујемо током идуће сезоне.

● Спадате у редитеље путнике којима нове средине представљају велики изазов. У чему је драж таквог начина рада?

– Прe рада на представи "Фрицшпил" у Суботичком позоришту радио сам представу "Загрљеници", по тексту Миодрага Жалице у Сарајевском ратном театру са свестраним и одличним глумцима Селмом Алиспахић, Ермином Бравом, Ђаном Пињо и Мирелом Ламбић. Пун елана и радне енергије дошао сам у Суботицу, и наставио да маштам и реализујем своје театарске снове. С једне стране имао сам предан, способан и креативан глумачки ансамбл на челу са Јованом Ристовским а, с друге стране, дирекција позоришта пружала ми је свакодневно подршку како у организационом, тако и у техничком смислу. За мене су етика и естетика синоними, осећам велику одговорност за представе које радим, зато и пажљиво бирам у којим ћу позориштима и у којим тренуцима режирати. У Суботичко позориште ћу се увек радо вратити. У свом досадашњем раду лишио сам се амбиције да морам да искључиво режирам у великим позоришним кућама, центрима, па ипак ме и то није заобишло. У мом редитељском раду континуитет је веома битан како у тематском, тако и у организационом смислу; сада већ по две до три године унапред знам шта ћу и где радити.

● Чему дајете предност у свом педагошком раду?

– У свом педагошком раду срећем се са глумцима почетницима, као и са формираним уметничким особама. И једне и друге подстичем на стални напредак, бодрим их да за сваки чин и акцију коју врше преузму и ризик, и одговорност. Верујем да се бољи резултати постижу ако је биће оплемењено способношћу препознавања вредности кроз радњу коју врши у заједници са другима, а у складу са својом природом. Онда се долази и до нечега што је толико лепо и једноставно да напросто постане неизрециво. Глума се учи најцеловитије по систему Станиславског, али најпотпуније у сусрету са мајсторима који су способни да пренесу ту вештину. Изузетно ценим рад професора Боре Стјепановића, као и Владе Јевтовића. С њиховим ученицима ми је увек било задовољство да радим. Кад се дете игра оно верује у своју игру, и неодољиво је лепо и кад је тужно, и кад је љуто, и кад је радосно, и кад је весело, ако је искрено предано игри у којој учествује. За мене је театар место епифаније, место где се у сусрету људи пали божанска искра. Волим оне представе које ме преобразе, које промене агрегатно стање моје душе. Неке средине су богатије, неке сиромашније. Лепо је видети раскошно опремљене представе као што их можемо видети у словеначком позоришту, али мене су понајвише узбудиле представе у којима су глумци с лакоћом и фасцинантном једноставношћу отварали светове њихових душа преда мном. И као редитељ и као гледалац волим да пратим путање људских душа.

--------------------------------------------------------------------------

Нема ничег новог у театру, само другачијег

● Волите режију која није нападна. Шта Вас у позоришном смислу инспирише?

– На позориште гледам као на целовиту и сврсисходну појаву, као што су и ерос и танатос, живот и смрт. Позориште је за мене јединствено и недељиво, ту уметност не деле ни географске, ни идеолошке границе. Човек од памтивека воли да се игра, има потребу да се преображава, да плеше, пева. Театарске конвенције креативном бићу помажу, ослобађају га, олакшавају, а све је то давно пре нас смишљено, испробано, проверено. Нема ничег новог у театру и у уметности, има само другачијег, више или мање оригиналнијег, аутентичнијег. У свим нашим срединама препознајем оно што позориште чини правим позориштем. Радим и живим једно своје позориште, свој живот, који се из године у годину мења, преобликује... И стално настојим да будем присутан, будан, жив, како у моралном, тако и у естетском смислу. То за мене значи радити, и у раду се одмарати, креирати и регенерисати се. Трудим се да будем неприметан, скроман, захвалан Свевишњем на свему ономе што ме је заобишло, а не кукати због онога што ме је снашло.