Ја сам онај који јесам

Елите су динамичне структуре, нису трајне и не репродукују се у бескрај као себи идентичне. И у нашем друштву догодила се смена елита: побуниле су се против стега времена и простора. Њихова смена се подударила са глобалним процесом смене облика живота индустријског друштва другачијим облицима, у којима појединци, а не колективи, морају сами стварати и кројити своје биографије. Као што свака цигла машта да постане катедрала, тако у индивидуализованом друштву сваки млади човек сања о свом „сивију” (биографији) за који се може рећи да је „онај прави”, да је „елитни”.

Јачањем индивидуализације друштва јача и нова позиција за формирање нових елита, која је другачија од колективистичке позиције унутар које се репродуковала „комунистичка номенклатура”. Нова позиција свакоме омогућава да за себе може рећи оно што је некада за себе могао рећи само Бог: „Ја сам онај који јесам!”. Елитизација друштва је постала субкултурни модел понашања, нарочито младих. Поред политичке, привредне, културне и других традиционалних елита данас се под елитом мисли на „виђеније” људе из медија, поп-звезде, разне забављаче, спортисте и слично. Некада су се споменици подизали „брадатим грађанима” који су представљали уважене националне личности, а данас се подижу спортистима и певачима. Ова промена је последица утиска да успех сваког појединца зависи од његове изврсности, способности, личних преференција и уложеног труда.

С друге стране, расте уверење да само изврсни и талентовани појединци, способни менаџери и политички лидери могу решити све проблеме и спасити нас од пропасти. Концепт друштвене мобилности, заснован на теорији о личним способностима, ипак, не одговара стварности, јер класне, статусне и интересне неједнакости доминирају над индивидуалним шансама. Регрутовање елита увек је последица неједнаке дистрибуције економског, социјалног и културног капитала и начина живота иcказаног крозразне форме животних стилова. Тек када се сви ови фактори исцрпе долазе на ред лични преференцијали, изврсност, ексклузивност и индивидуалне способности.

Али, то све је само једна варљива страна приче о елитама.

Што је индивидуализацијa друштва јача његова елитизација је већа. Друштвени покрет „Окупирајмо Волстрит” претворио се у масовни светски покрет против финансијских елита. Он је изашао у јавност са убитачном идејом: за друштво у коме је створен утисак да успех сваког појединца зависи од његове изврсности и уложеног труда, неподношљиво је да девет десетина материјалног богатства и друштвене моћи припада елитама. Побунили су се они који су веровали не само у себе и свој успех него и мит о пословној етици и поверењу наспрам мондијалне финансијске елите. У центар своје побуне ставили су Паретов дијаграм по коме се богатство увек распоређује на исти начин, односно нагиње ка врху: малобројна мањина на врху (20 одсто) увек има велики удео у свеукупном богатству (80 одсто). Данас се та малобројна мањина свела на један одсто – и то је оно што је изазивало бес оних који су веровали да успех сваког појединца зависи од његових способности и уложеног труда.

У српском друштву процес смене елита је још у току. У њему „Паретов принцип 80/20” још није функционалан. Да би удео у расподели богатства био 80 одсто за елите, треба још доста тога „отети” од државе, односно приватизовати. Начин на који су се појединци регрутовали у елите такође је сумњив, посебно када се има у виду да међу њима има вођа нарко-картела. Али све што се касније догађало ради у корист формирања нових елита.

Елитни процес је успорен непостојањем чвршћих елемената заједничке позиције. Њих не може сама елита створити, то за њу морају урадити други – пре свега држава путем законодавства. Позиција садашње елите – да ли ће остати или ће отпасти – у великој мери зависи од интереса, а понекад и од добре воље елита међународне заједнице, посебно елита наднационалних и глобалних институција и организација.

Енглески, прецизније businessEnglish, постао је језик елита, што такође није безначајно истаћи. Његова доминација означава етаблирање једне привилеговане језичке, а тиме и мисаоне културе наспрам традиције српског језика. Таква доминација је повезана са доминацијом елита које су тај језик пригрлиле као инструмент моћи и као културно обележје власти.

*Професор социологије, Педагошки факултет у Сомбору