Продавци демократије

Кошмар је окончан, уз наду да се крвопролића либијског грађанског рата неће понављати.

У међувремену се окрвављено лице, биће још топлог тела, уселило у домове широм света. Лице је припадало Муамеру Гадафију, тиранину који је 42 године брутално владао земљом, чија је нафта прво била његова благодет, потом зла коб.

Власник мртвог тела учинио је за живота довољно да његов леш, који се повлачио међу ногама војника нове власти, посматрамо некако друкчије. Да ли је Гадафијева смрт заиста частан крај диктатора кога је Запад волео, па није волео, па волео, па није волео?

Добро је приказивати сурову стварност рата, али има ипак нечег узнемиравајућег у снимцима из околине Сирта.Све телевизије и велики број листова објавили су мртвог Гадафија. Чак и они не много заинтересовани за вести нису могли да га не виде. И нису могли да побегну од осећаја гађења.

Живимо у временима да се оно што се не види на телевизији није ни догодило. У либијском случају потребу за веродостојношћу диктирале су силне раније пласиране информације о погибијама Гадафијевих синова – које су се потом показале као лажне.

Дакле, не верујемо најављивачима вести и насловима док се сами не уверимо. Конкуренција друштвених мрежа учинила је да нема ограничења.

Оно што је некада склањано од наших очију сада је незаобилазна документација. Присуствовали смо вешању Садама Хусеина. У вест о погибији Осаме бин Ладена свет је поверовао тек када су Американци показали фотографије убијеног вође Ал Каиде.

Тако је и са Гадафијем. Окрвављено тело је шокантна потврда аутентичности.

Бруталност унакажених или раскомаданих тела можда може да послужи као опомена. Можда нас не треба штитити. Можда све то треба да видимо. То је реалност.

Видео-снимци одсецања главе, егзекуције, самоубиства, фаталне саобраћајке, убиства. Детаљни описи општих или појединачних страхота који изазивају нашу морбидну фасцинацију.

Зар нећемо помало огуглати у суочавању са таквом „реалношћу”? Зар нисмо другима препустили да одлуче шта треба а шта не треба да видимо? Губимо право на избор сопствених граница онога што је прихватљиво и онога што није.

Има ту један аспект у везиса Гадафијевим последњим тренуцима због кога разливање крви преко екрана изазива мучнину. Тело мртвог „брата-вође” начас је претворено у трофеј који су победници развлачили уз повике и шутирали као врећу.

Ликовали су исти они који суму колико ових дана прошле године клицали. Гадафи је измислио концепт џамахирије – владавине маса. Масе су му пресудиле. Гадафи се ослањао на терор. У терору је завршио. Није неговао толеранцију. Ученици су га надмашили чим им се указала прва прилика.

Јесте то типична судбина диктатора, али она говори колико о казни коју је Гадафи самом себи исписивао толико и о егзекуторима нове, демократске Либије.

Није на нама да судимо. Нисмо живели под Гадафијем, али околности пуковникове смрти морају да буду испитане.

Нема сумње да приказ беживотног Гадафија шаље моћну поруку другима попут њега. Довољно моћну да буде употребљена у разне сврхе, за различите мисије, укључујући „хуманитарне”. Од њих треба страховати. Унакажено мртво тело на ТВ или фотографији јесте узнемиравајуће, али ипак је само фактографија.

Live! Не мењајте канал. Не прескачите фотографију. Биће тога још. Док је продаваца демократије.