Приватне паре у јавне објекте

Закон о јавно-приватним партнерству и концесијама, који ће се у понедељак наћи пред посланицима Скупштине Србије, најзад ће обрадовати локалне самоуправе. Пошто су им смањене могућности за добијања повољних кредита код међународних финансијских институција, убудуће ће, уколико наравно посланици дају зелено светло, моћи да ангажују приватни капитал за изградњу путева, школа, водовода, депонија и свих оних пројеката за које немају новца. Суштина увођења приватног сектора, који добро познаје бизнис, је у смањењу фискалног притиска на локални буџет, убрзање инфраструктурних улагања, побољшање услуга и смањење њихових ценa.

Небојша Ћирић, министар економије, каже да у држави постоји све већа потреба за инфраструктурним и јавним радовима, које би услед рестриктивног буџета требало да финансирају приватни инвеститори. Он најављује да је неколико аустријских компанија заинтересовано да по овом принципу улаже у комуналне делатности.

Овај закон, који је сачинило Министарство економије, омогућава Влади, покрајини и локалним самоуправа, да самостално доносе одлуку о покретању пројекта и сарадњи са приватним партнером. Међутим, томе мора да претходи анализа економске ефикасности.

–За државу је у многим случајевима исплативије да узме повољне кредите код међународних банака за изградњу путева и мостова,али општине имају мање шансе и зато је њима законско отварање могућности сарадње са приватним финансијерима од изузетне важности– објашњава Ћирић и наглашава да се приватни партнер, према овом закону, бира у поступку дефинисаним Законом о јавним набавкама.

То значи да, ако општина има у надлежности изградњу школе, расписаће јавни позив за спровођење јавне набавке, којим тражи приватног партнера који ће, на пример, до одређеног датума за пет милиона динара саградити школу за 1.000 ђака, која ће имати кухињу, салу за рекреацију и слично,с тим што се на тендер више неће јављати само грађевинске фирме (као извођачи радова), већ и фондови или приватне фирме које имају средства, али и искуство у управљању таквим пројектима.

–Приватни партнер ће у том случају имати право на годишњу или месечну накнаду током одређеног броја година који се утврђује Јавним уговором, док не поврати новац и оствари одређени профит.После тога објекат прелази у руке локалне самоуправе или другог јавног тела. Приватни партнер може да преузме на себе одржавање објекта, а накнада коју он плаћа,обухвата и те трошкове. Ако је процењено да пројекат нема довољну финансијску исплативост приватном партнеру може бити поверено и обављање комерцијалне делатности, рецимо да има право да даје у закуп салу за физичко, просторије школе за одржавање курсева страних језика и сл. Профит мора да се направи и управо због тога се најпре утврђује економска ефикасност, то јест у ком периоду ће се отплатити пројекат, с тим да накнаде које се плаћају приватном партнеру њему не омогућавају превелику корист – наводи министар економије.

Јавни партнер у већини случајева улаже земљиште и преузима на себе ризик добијања неопходних дозвола, а приватни партнер, ризик обезбеђења капитала, било из сопствених извора, а најчешће кроз пројектно финансирање банака и других финансијских институција.

У оваквом начину финансирања пројеката, кључну улогу има подела ризика и он се најчешће преноси на партнера који њиме уме на бољи начин да управља.

–Приватни партнер преузима одговорност за прекорачење рокова, трошкова и квалитета објеката које гради, односно услуга које пружа. Држава, односно локалне самоуправе могу да управљају ризицима као што су административне процедуре, издавање дозвола, ризик девизног курса. Држава обично има тенденцију да буде јача страна у уговору, али треба имати у виду да је овде реч о комерцијалним уговорима и где год не постоји избалансирани однос између уговорених страна, приватни капитал бежи. Зато је важно да постоји равноправност уговорних страна, што је и једно од основних начела предложеног закона– каже Ћирић.

С обзиром да постоји страх да ће уласком приватног сектора у комунална предузећа доћи до повећања цена воде, грејања, струје, министар економије каже да је управо због тога у закон унето да је један од критеријума при одабиру приватног партнера и цена услуга. Јавно тело ће, каже он, у зависности од садржине Јавног уговора морати, или да даје сагласност на тарифе, или на други начин да контролише утврђивање цена услуга,како бисмо добили квалитетне услуге по прихватљивим ценама.

–Није у реду да имамо фантастично квалитетну услугу коју већина људи не може да плати. Идеја је да се када је реч о водоводу повећа квалитет пијаће воде и смање губици, али да јавни партнер даје финалну сагласност да ли ће цена и колико бити повећана. Постоји могућност и да локална самоуправа субвенционише цене одређени период– објашњава наш саговорник.

Спровођење јавно-приватног партнерства од расписивања тендера, избора партнера и реализације и примене пројекта до његовог окончања пратиће и контролисати стручни тим јавног тела.

М. Авакумовић