Одбрана од оптужбе за „мајмунисање”

Требало би измислити реч „плагиоманија”, која би означавала сумануту жељу да се буде плагиран, каже Мари Дарјесек, француска књижевница, чија је књига „Полицијски извештај” објављена и код нас у издању „Клија” и у преводу Иване Аранђеловић. Пошто је била оптужена за плагијат два пута, Мари Дарјесек је одлучила да одбрани своју част тако што ће написати књигу у којој ће осветлити чему служи оптужба за плагијат, зашто увек наилази на толики одјек и како се уопште долази до тога да умислиш да си плагиран?

Ова списатељица је позната нашој читалачкој публици по романима „Свињизми” (објављен у издању „Платоа”), с којим је направила бум у Француској 1996. године, продавши га у више од милион примерака, и  „Беба” (објављен у издању „Паидеје”). Написала је још неколико романа и других радова, докторирала књижевност и дипломирала психоанализу.

Кад је реч о књизи „Полицијски извештај”, Мари Дарјесек ју је написала подстакнута оптужбама за плагијат чија је била жртва. Најпре ју је за плагијат оптужила Мари Ндијај (на удару је био роман „Рађање фантома”), а потом ју је оптужила и Камиј Лорен за роман „Том је мртав”.

Изгледа да су вас те оптужбе за плагијат баш наљутиле чим сте целу књигу посветили тој теми?

Тема плагијата ме раније није занимала, али како сам два пута оптужена за плагијат, то ме је учинило осетљивом. У ствари, те оптужбе су за мене биле доста болне. Небо ми се срушило. Одбрана је за мене постала питање части. Нисам, међутим, хтела да учествујем у тривијалним полемикама, већ сам желела да се одбраним на интелигентан начин и да са дистанце посматрам ствари. Зато сам написала књигу.

Ви се, заправо, у књизи не бавите плагијатима, већ оптужбама за плагијат.

Да, ја се бавим оним што сам назвала „плагиоманија”. Сасвим је легитимно, то сам написала и у књизи, да писци желе да буду читани и, зашто да не, да желе да буди вољени. То да желе да буду плагирани већ указује на одређено поимање књижевности. Дакле, у суштини плагиоманије налазимо жељу неких писаца да могу да кажу да су плагирани. На тај начин они добијају велике бенефиције. Прво, осећају се важнима. Забога, они су аутори на које се рачуна чим други писци хоће да их плагирају. И друго, дају себи и ореол жртве. И како време пролази, статус жртве им доноси и одређено поштовање. Пример за то је случај Дафне ди Морије, ауторке „Ребеке”, коју су две анонимне списатељице, једна из САД, друга из Бразила, оптужиле за плагијат. Две жене, појавивши се ниоткуда, тврдиле су свака за себе да су оне написале „Ребеку”. Једна од њих, Американка Едвина Макдоналд, отишла је тако далеко да је десет година вукла по судовима сироту Дафне ди Морије која само што није померила памећу због тога. После великог успеха Хичкокове адаптације „Ребеке” 1940. године, Мекдоналдова је пронашла „46 заједничких тачака” између свог романа „Црни прозори” и „Ребеке” и поднела је тужбу, верујући да су издавачи вешто украли њен рукопис, прокријумчарили га из САД…То јој се чинило вероватније него да замисли да је Дафне ди Морије сама написала свој роман. Дафне ди Морије је потрошила десет година на тај процес. Десет година ни за шта.

Судећи по вашој књизи, готово да нема писца који није оптужен за плагијат?

Открила сам много афера, од Аполинера до Золе, од Сервантеса до Мелвила, преко Пабла Неруде или Камила Хосеа Селе, од Пруста до Киша. А тек Фројд! Како рече Пол Роузен: „Тема плагијата у Фројдовој каријери открива се где год човек да се окрене”. Да не говорим о Русима: Мандељштам, Мајаковски…

Један део књиге сте посветили и српском писцу Данилу Кишу, који је такође био оптужен за плагијат. Чини ми се да јако саосећате са његовим бесом?

Кад је реч о Кишу, то је био један покушај да се ућутка „странац” у њему, с обзиром на то да је био јеврејин и космополита. Оно што се Кишу не прашта то је што се играо и од те игре направио најозбиљнији текст: што је пронашао ироничну и чудесну романескну форму да исприча, боље од историчара, истину о пометености смисла послератне истине. Киш је у „Гробници за Бориса Давидовича” елаборирао једну комплексну и амбициозну литературу, која у тадашњем Београду још није била средство интелектуалног разумевања. Његова књига „Час анатомије”, коју је написао у своју одбрану, јесте ремек дело беса и истовремено интелектуалне прецизности. Када сам је прочитала, осетила сам његов бес до сржи.

Ви сте од оних који мисле да је та оптужба кумовала његовој смртоносној болести?

У „Гробници фикције”, књизи коју посвећује Кишу, постхумно, Кристијан Салмон чак директно повезује оптужбу са смртоносном болешћу која је однела овог писца. Најболније у мојој књизи јесте то што ја у њој говорим о људима који су чак извршили и самоубиство због те врсте оптужби.

А како се ви држите?

На срећу, ја имам солидне нерве. Али, заиста ме дубоко погађају.

За плагијат вас је прво оптужила Мари Ндијај, која је касније добила Гонкурову награду?

Мари Ндијај ме је оптужила за плагијат 1998. године када сам иза себе већ имала успех са књигом „Свињизми”. Рекла је да је мој роман „Рађање фантома” – мајмунисање, односно невешто подражавање. Ја сам била тек чула за њу. Била је крволочно љубоморна, а кад хоћемо да убијемо писца, оптужимо га за плагијат. Још кад ме је први пут оптужила за плагијат, Филип Солер ми је рекао:„Обрати пажњу на ово. То је покушај убиства”. Један од доказа моје кривице у односу на Мари Ндијај била је чињеница да сам ја продавала своје књиге насупрот њој, том бићу које ствара у тишини и испосништву. Ја „продавац трица и кучина” расипам се интервјуима и новцем док она, генијална, живи у одрицању и беди.

А онда вас је оптужила и Камиј Лорен?

Она ме је оптужила за „физички плагијат” јер сам се усудила да у свом роману „Том је мртав” пишем о смрти детета иако ми дете није умрло. Она се приклонила ставу да је патња аутора јемство за аутентичност. Дакле, аутор пати. А ако не пати, то је зато што није добар. Као што је наш заједнички издавач Пол Отчаковски-Лоренс рекао :„Камиј Лорен замера Мари Дарјесек то што није изгубила дете”. Оне које су ме оптуживале, добро су знале где да ударају. Нарочито Мари Ндијај. Али на тај начин сам открила да је литература земља без много предусретљивости.

Али такође и земља која, како рекосте у књизи, не може бити ничији посед?

Литература није једна територија коју можемо омеђити границама. Сличност се може пронаћи у многим делима. Узела сам насумице у руке две књиге, Мопасанов „Излет у природу” и Стајнбекове „Плодове гнева”: сличности су невероватне. Али да су Стајнбек и Мопасан написали две реченице и од потпуно идентичних речи, биле би то две различите реченице. Ако то не видимо, ако то не разумемо, говоримо о различитим стварима.