Младост је само секси трагедија

Мајкла Канингема (1952) славним је учинио роман „Сати”, за који је добио Пулицерову награду и Награду ПЕН-Фокнер. По том роману снимљен је и истоимени филм, такође вишеструко награђиван. Овај романсијер и приповедач, један од водећих савремених светских писаца, написао је романе „Дом на крају света”, „Крв и месо”, „Сати”, „Бесплатни дани” и „Док не падне ноћ”. Овај последњи, који је и повод разговору за „Политику”, управо за Сајам књига у Београду појављује се на српском језику, у издању „Архипелага”, у преводу Анике Крстић. Док су његове прве две књиге о распаду породице, у новом роману аутор преиспитује љубавни однос: „Који пар није несрећан”, „Ко би поднео да буде вољен тако очајнички”, каже, али и да „секс нема смисла”.

Епштајн пише да је донедавно било забрањено да у књижевности пишемо о сексу, а да  је сада забрањено да се пише о љубави. Где су, по вама, љубав и секс у стварности сада? Или су на крају емигрирали у књижевности и уметности?

Дозволите ми да кажем, из личног искуства, да су љубав и секс живи и здрави. Како у животу, тако и у књижевности. Не дозволите никоме да вам тврди другачије.

У вашој новој књизи критикујете свет модерне уметности. Кажете: „Данас се смеће третира као благо”. Да ли се нешто слично догодило у савременој књижевности?

Ја заиста мислим да је свет визуелне уметности мање инспиративан него књижевност. Слике и скулптуре су ретки, једини предмети, намењени продаји, што значи да уметник мора на уму имати купца, а већина купаца желе нешто ново.Многи од тих купаца нису добро информисани о уметности – купују оно што им власници галерија кажу да купују, и не мисле много о томе имају ли или немају истински емоционални односпрема ономе што су купили. Они инвестирају. Они купују „праву” уметност, а не нужно уметност коју воле или у коју верују.

Уметнике стално наводе да производе дело које ће се продавати, а тржиште одређује шта уметници производе, и одабраће уметника чији рад има највише изгледада ће се продати.
Књиге су макар мало другачије. Продаја постоји и у издаваштву, наравно, али нико не „инвестира” у књигу, људи читају књиге случајно, а ако их воле, преносе свој доживљај другим читаоцима. Не мислим да вам сугеришем да је популарност мерило књижевног успеха – погледајте шта је на већини бестселер листа – али ипак остаје веза између писца и читаоца, а то више није случај са визуелним уметницима и онима за које они стварају сопствена дела.

Рекли сте да је ваш роман „Сати” нека врста џез импровизације по прози Вирџиније Вулф. Какав је ваш став према музици?

Језик је, за мене, колико музика, толико и значење... Увек треба питати не само шта реченица или одређени написани став значе, већ и како то звучи. Који су ритмови текста, које су каденце у питању? Да ли реченица више личи на џез Џона Колтрејна, симфоније Брамса, или нешто сасвим друго? Али језик треба увек да има свој ток и ритам и да изазива жеђ коју изазива музика.

Мото вашег новог романа„Док не падне ноћ” јесте Рилкеова мисао да је „лепота само почетак ужаса”. Зашто је баш овај Рилкеов постулатваш мото?

Зато што је права, истинска лепота – дубока лепота,она мења живот. Кад мислим о лепоти, сматрам да је мање реч о чинији пуној лепих лала, а више о ватреном мачу арханђела. Истинска лепота је и процес вењења, нестанка и уништења и промена. За разлику од свегаонога што је само тек плошна, спољна „лепота”, истинска је далеко дубља. Истинска лепота је и једина права. Иако светом очито влада ова прва, површинска, коју обележавају ограниченост и глупост.

Постоји сцена у роману „Сати“: Једна жена иде у град, изнајмљује хотелску собу једно поподне да би тамо била сама, да би мирно читала своју књигу. Да ли то значи да је данас и наш спољни и унутрашњи простор пренасељен и да човек, да би био оно што јесте, треба да побегне у неки вид изолације и усамљености?

Жена у „Сатима” која бежи да чита своју књигу, бежи из живота који је погрешан и погубан за њу саму... Она је домаћица у 1950, њен живот треба да буде чишћење и печење, она не би требало да проведе поподне читајући књигу. Она се искраде да би прочитала своју књигу, на начин на који би се друга жена изгубила из куће да се састане са љубавником.

То као да је у складу са реченицом Лу Саломе да „ако желите живот, морате га украсти”... У новој књизи кажете да је „младост  само секси трагедија, Џејмс Дин, који скочи у свој порше, Мерилин Монро, која улази у кревет”. Кад култура око нас негује терор глупе, плошне младости, шта бива када истекну сати те секси трагедије?

Људски живот се наставља, све док организам живи. Нисам од оних људи који инсистирају на томе да је старост жалосна и смањује могућности уживања у животу. Ако ништа друго, ја сам против светске културе која само воли младе. То је Петар, јунак мог новог романа, који мисли да је вечита лепотасамо око оних који умру млади, то није моја лична мисао. Једна од предности тога бити писац јесте да наши ликови могу имати мисли, жеље, хтења, која нису нужно наша.

Да ли сте задовољни филмом „Сати”? Која је од три славне глумице, Мерил Стрип, Џулијен Мур или Никол Кидман, на најбољи начин тумачила оно што сте написали?

„Сати”... Волим тај филм. Све три глумице су биле изузетне, а део онога што је било тако велико у начину њихове игре била је чињеница да је свака од њих донела нешто новошто ме је изненадило, јер то није било оно што сам имао на уму док сам стварао ликове те три жене. Играле су баш онако како је требало да играју. Када глумици дате улогу да игра, желите да то уради тако да лику који глуми дода нешто што никада нисте мислили о тим карактерима док сте их стварали. На пример, Мерил Стрип је на нервозан начин одвајала јаје, Никол Кидман је имала у филму тај карактеристичан, несигуран ход, као да је увек ишла очекујући ударац отпозади. Волим, дакле,филм „Сати”, који ме је, можда, направио јединим живим романописцем који је задовољан филмом снимљеним по његовој књизи.

Када сте говорили о Вирџинији Вулф, чији роман „Госпођа Даловеј” представља прво озбиљно дело које сте прочитали у младости, рекли сте да ако погледамо довољно дубоко, у свакоме ћемо наћи пукотину, а да је сама Вулфова умела да и у главном и споредном лику опази елементе и трагике и комике. Да ли је писац јунак из комичне или трагичне приче?

Писац мора бити комичан и трагичан истовремено. Разумљиво, неки од нас су духовитији од других, неки су мрачнији, али ако писац не разуме да је свет истовремено забаван и трагичан, не види свет у целости. Било да писац више тежи хумору или тузи, он или она мора да у себи носи свест да све што је тужно, помало је и весело, а да све што је забавно има у себи и примесе туге.

У новом роману сте истакли да је „проблем са истином то што је често блага и стереотипна”. Предајете креативно писање студентима на Јејлу: које књижевне, уметничке и животне истине желите да им приближите?

Ако постоји неко ко може да научи истини младе писце, ја нисам тај момак. Оно шта могу да урадим јесте да погледам оно што млади писци раде и да им помогнем да нађу свој сопствени глас у највећој могућој мери. Могу да им помогнем да пронађу своју оригиналност, сопствене уметничке и књижевне истине, које не би требало да личе ни на шта што је било пре њих. Ја не покушавам да их научим истини или правилима, трудим се да их научим како да нађу своју истину и да нађу своја правила.