Пољубац наде

Não sou nada.

Nunca serei nada.
Não posso querer ser nada.
À parte isso, tenho em mim todos os sonhos do mundo.

Нисам ништа.
Никада нећу бити ништа.
Не могу желети да будем ништа.
Ако се то изузме, имам у себи све снове света.

Алваро де Кампуш

Проглашавам 56. Београдски сајам књига отвореним! Ова реченица још није изговорена, али као да се у ваздуху већ чује нека врста антиципираног еха. Сајам је уствари већ почео, а Београд се толико био занео у припреми варијетета идеја (али и медијског и трговачког варијетеа који сутра почиње) да није ни приметио да је Сајам већ почео.

А Сајам књига, на којем је португалски језик почасни гост, отворио је галицијски писац Мануел Ривас (нобеловац Сарамаго говорио је: „ако сам Португалац, онда сам замало Галицијац”). Протеклог понедељка, на предавању које су заједнички организовали Центар за португалски језик – Институт Камоиш и Институт Сервантес, Ривас нам је говорио о „биодиверзитету језика”, на Иберијском полуострву и у свету. Галицијски из милоште зовемо „деда” јер су португалски и галицијски пре осам векова били исти језик. А старије увек треба слушати: „морамо се борити против диктатуре једног, једне државе, једног вође, једног бога, једног језика.

Све што звучи као различитост или мноштво – плаши. Али језик је својеврстан еко-систем. Биодиверзитет гарантује једнакост међу језицима. Када говориш један језик мораш да га пазиш, то је одговорност коју имаш према свету. А мешати језике значи сачувати их.”

Сарамаго би могао да закључи речима: „Не постоји португалски језик, већ језици на португалском”, што је један од многих цитата који ће се наћи на поду штанда почасног госта у хали 1 Београдског сајма. Али из поетских Ривасових уста изашла је слика језичке шуме: „Шума се састоји из различитих врста дрвећа, у супротном би се звала фабрика дрвета. И сваки језик у самом себи доживљава преображај. Биодиверзитет треба неговати у сваком језику.” А говорити о језицима а не о земљама значи бранити биодиверзитет.

Занимљиво, не сећамо се да смо двапут чули реч „држава” у безмало два сата предавања Мануела Риваса. Јер Ривас зна да је писац много већи од било које државе и да је свака његова реч огромна застава, а свака метафора – химна. Јер сваки је писац величине свог језика, као да је столетно дрво којем желимо да се дивимо, да га поштујемо и, на крају, да га загрлимо усред шуме, као што грлимо неког драгог нам старца.

Мозамбиканац Мија Кото, писац који ће својим говором заступати португалски језик на „званичном” отварању Сајма (с преводом и на језик знакова), сигурно би био очаран овом сликом о лингвистичком биодиверзитету, јер је по струци биолог и долази из земље у којој се говори више од двадесет језика, укључујући ту и португалски. Када је португалски стигао у Африку, сусрео се с тим мноштвом језика „и испрљао се, у смислу да је умео да се ’венча са новим тлом’”.

Како лепо звучи ова мисао када знамо да ју је изговорио један биолог и Африканац! Мија Кото ће морати да хода мало по речима које ће се, на португалском и српском, љубити на тлу штанда португалског језика. Можда ће се Мија донекле осећати као Шарло (тамо нека луталица коју Ривас користи да дефинише књижевност), човек који својим корацима гази антониме, као „срећна несрећа” из Камоишовог сонета, који ће такође бити тамо под нашим ногама, у „шуми” цитата која ће украшавати патос штанда. Ривас би сигурно волео да је могао да остане још недељу дана у Београду, да чује Мију како пита „а шта је судбина до слепац кога води пијанац?”

Управо ће нас две слепе особе, Себастијан и Анђа, поред других особа са инвалидитетом из пројекта „Други поглед” водити кроз неколико прича португалске књижевности, на можда најинтересантнијем од многих представљања књига које ће се мултиплицирати током следеће седмице.

Током пролећа 2011. у Београду је засађено много садница и сада када је јесен стигла треба покупити све лишће које представља bookboom у историји превођења с португалског на српски. И треба спремно дочекати снег с празном белом страном на којој треба наставити писати и преводити јер овај сајам треба да представља само још један корак у мешовитом браку до којег може доћи између ова два језика.

Галицијац Мануел Ривас каже да је „језик као свитац, јер осветљава, и као бубамара, јер тражи срећу”... Београд има велику срећу да му Мија Кото осветљава португалски језик са бине свечаног отварања првог великог сајма књига у Европи (а можда и свету) на којем је почасни гост језик, а не земља. Волели бисмо да замислимо Мију како парафразира познату реченицу Фернанда Песое („моја домовина је португалски језик”) и изговара је заједно с нама на српском: наша домовина је португалски језик. И волели бисмо да на крају Сајма сви заједно кажемо, наша домовина је мађарски језик, али за то би (а још увек има времена) требало променити почасног госта следећег Сајма – уместо Мађарске да то буде мађарски језик.

У Београду ће бити још неко ко ће моћи с нама да изговори ту реченицу – Гонсало М. Тавареш. Упркос чињеници да је још увек млад писац, у својим делима је описао многе личности, и од свих њих само један је Португалац. Тачније, Песоа.

Фернандо Песоа, бог политеистичке поезије (у којој су други богови били његови хетероними) и инспирација за радио-драму коју ћемо поново чути на радио-таласима нашег града: зове се „Јесен у Лисабону” и изашла је из пера Јасмине Нешковић. Емитовање ове радио-драме само је једна од тридесетак активности везаних за португалски језик у улози почасног госта Сајма. Јасмина Нешковић, ветеранка у превођењу с португалског, коју можемо звати бака, приуштила нам је антологију Песоине поезије коју је превела и за назив изабрала неологизам који је сама сковала – „Опсенаторијум” – и који доказује „биодиверзитет који постоји у сваком језику”, како нам је говорио деда Ривас.

Изгубљен на улицама Београда, као што је ходао изгубљен улицама нашег Лисабона у Вендерсовој Lisbon Story, Фернандо Песоа (или је то можда Шарло с другачијим брковима?) можда осети потребу за чашом абсинта да би прихватио сусрет са Радиславом, београдским вампиром, ликом из приче Гонсала М. Тавареша за коју је овај писац добио инспирацију приликом претходне посете нашем Београду. Радислав је вампир који једе фотографије и све што се на фотографији налазило може да нестане из стварности. „Не постоје фотографије рањених или убијених речи у неком језику”, говорио је Мануел Ривас приликом свог проласка кроз Београд пре неки дан. Анголац Жозе Едуардо Агвалуза ће доћи да нам каже да се „речи, као сва жива бића, рађају из старијих речи, развијају се, и без разлике умиру. Најсрећније се репродукују”...

Речи су као трешње, једна вуче другу. Када смо вечерали с Мануелом Ривасом, рекли смо му шта на српском значи реч нада, јер на португалском и галицијском nada значи ништа. Ривас, сетивши се избора својих афоризама који припрема, отворио је блок и црном оловком написао esperançaсе на српском каже nada. Али је реч nada, само реч nada написао црвеном оловком. Као да реч nada има усне, јер, говорио нам је претходног дана, „речи долазе из Еросовог света, воле да се сусрећу у устима, језици један с другим, речи које покреће импулс жудње”.

То је као да на радију слушамо фадо који је написао Алешандре О’Нил: „Има речи које нас љубе као да имају усне, речи љубави и речи наде, ма, страсне љубави и луде наде”... песму која је преведена и рецитована на српском у аудио-књизи која се зове BEijOGRAD. Пољубац се на португалском каже beijo.

Андре Куња*

*Аутор је португалски новинар и лектор на Филолошком факултету у Београду

Превео Јован Татић