Poljubac nade

Não sou nada.

Nunca serei nada.
Não posso querer ser nada.
À parte isso, tenho em mim todos os sonhos do mundo.

Nisam ništa.
Nikada neću biti ništa.
Ne mogu želeti da budem ništa.
Ako se to izuzme, imam u sebi sve snove sveta.

Alvaro de Kampuš

Proglašavam 56. Beogradski sajam knjiga otvorenim! Ova rečenica još nije izgovorena, ali kao da se u vazduhu već čuje neka vrsta anticipiranog eha. Sajam je ustvari već počeo, a Beograd se toliko bio zaneo u pripremi varijeteta ideja (ali i medijskog i trgovačkog varijetea koji sutra počinje) da nije ni primetio da je Sajam već počeo.

A Sajam knjiga, na kojem je portugalski jezik počasni gost, otvorio je galicijski pisac Manuel Rivas (nobelovac Saramago govorio je: „ako sam Portugalac, onda sam zamalo Galicijac”). Proteklog ponedeljka, na predavanju koje su zajednički organizovali Centar za portugalski jezik – Institut Kamoiš i Institut Servantes, Rivas nam je govorio o „biodiverzitetu jezika”, na Iberijskom poluostrvu i u svetu. Galicijski iz milošte zovemo „deda” jer su portugalski i galicijski pre osam vekova bili isti jezik. A starije uvek treba slušati: „moramo se boriti protiv diktature jednog, jedne države, jednog vođe, jednog boga, jednog jezika.

Sve što zvuči kao različitost ili mnoštvo – plaši. Ali jezik je svojevrstan eko-sistem. Biodiverzitet garantuje jednakost među jezicima. Kada govoriš jedan jezik moraš da ga paziš, to je odgovornost koju imaš prema svetu. A mešati jezike znači sačuvati ih.”

Saramago bi mogao da zaključi rečima: „Ne postoji portugalski jezik, već jezici na portugalskom”, što je jedan od mnogih citata koji će se naći na podu štanda počasnog gosta u hali 1 Beogradskog sajma. Ali iz poetskih Rivasovih usta izašla je slika jezičke šume: „Šuma se sastoji iz različitih vrsta drveća, u suprotnom bi se zvala fabrika drveta. I svaki jezik u samom sebi doživljava preobražaj. Biodiverzitet treba negovati u svakom jeziku.” A govoriti o jezicima a ne o zemljama znači braniti biodiverzitet.

Zanimljivo, ne sećamo se da smo dvaput čuli reč „država” u bezmalo dva sata predavanja Manuela Rivasa. Jer Rivas zna da je pisac mnogo veći od bilo koje države i da je svaka njegova reč ogromna zastava, a svaka metafora – himna. Jer svaki je pisac veličine svog jezika, kao da je stoletno drvo kojem želimo da se divimo, da ga poštujemo i, na kraju, da ga zagrlimo usred šume, kao što grlimo nekog dragog nam starca.

Mozambikanac Mija Koto, pisac koji će svojim govorom zastupati portugalski jezik na „zvaničnom” otvaranju Sajma (s prevodom i na jezik znakova), sigurno bi bio očaran ovom slikom o lingvističkom biodiverzitetu, jer je po struci biolog i dolazi iz zemlje u kojoj se govori više od dvadeset jezika, uključujući tu i portugalski. Kada je portugalski stigao u Afriku, susreo se s tim mnoštvom jezika „i isprljao se, u smislu da je umeo da se ’venča sa novim tlom’”.

Kako lepo zvuči ova misao kada znamo da ju je izgovorio jedan biolog i Afrikanac! Mija Koto će morati da hoda malo po rečima koje će se, na portugalskom i srpskom, ljubiti na tlu štanda portugalskog jezika. Možda će se Mija donekle osećati kao Šarlo (tamo neka lutalica koju Rivas koristi da definiše književnost), čovek koji svojim koracima gazi antonime, kao „srećna nesreća” iz Kamoišovog soneta, koji će takođe biti tamo pod našim nogama, u „šumi” citata koja će ukrašavati patos štanda. Rivas bi sigurno voleo da je mogao da ostane još nedelju dana u Beogradu, da čuje Miju kako pita „a šta je sudbina do slepac koga vodi pijanac?”

Upravo će nas dve slepe osobe, Sebastijan i Anđa, pored drugih osoba sa invaliditetom iz projekta „Drugi pogled” voditi kroz nekoliko priča portugalske književnosti, na možda najinteresantnijem od mnogih predstavljanja knjiga koje će se multiplicirati tokom sledeće sedmice.

Tokom proleća 2011. u Beogradu je zasađeno mnogo sadnica i sada kada je jesen stigla treba pokupiti sve lišće koje predstavlja bookboom u istoriji prevođenja s portugalskog na srpski. I treba spremno dočekati sneg s praznom belom stranom na kojoj treba nastaviti pisati i prevoditi jer ovaj sajam treba da predstavlja samo još jedan korak u mešovitom braku do kojeg može doći između ova dva jezika.

Galicijac Manuel Rivas kaže da je „jezik kao svitac, jer osvetljava, i kao bubamara, jer traži sreću”... Beograd ima veliku sreću da mu Mija Koto osvetljava portugalski jezik sa bine svečanog otvaranja prvog velikog sajma knjiga u Evropi (a možda i svetu) na kojem je počasni gost jezik, a ne zemlja. Voleli bismo da zamislimo Miju kako parafrazira poznatu rečenicu Fernanda Pesoe („moja domovina je portugalski jezik”) i izgovara je zajedno s nama na srpskom: naša domovina je portugalski jezik. I voleli bismo da na kraju Sajma svi zajedno kažemo, naša domovina je mađarski jezik, ali za to bi (a još uvek ima vremena) trebalo promeniti počasnog gosta sledećeg Sajma – umesto Mađarske da to bude mađarski jezik.

U Beogradu će biti još neko ko će moći s nama da izgovori tu rečenicu – Gonsalo M. Tavareš. Uprkos činjenici da je još uvek mlad pisac, u svojim delima je opisao mnoge ličnosti, i od svih njih samo jedan je Portugalac. Tačnije, Pesoa.

Fernando Pesoa, bog politeističke poezije (u kojoj su drugi bogovi bili njegovi heteronimi) i inspiracija za radio-dramu koju ćemo ponovo čuti na radio-talasima našeg grada: zove se „Jesen u Lisabonu” i izašla je iz pera Jasmine Nešković. Emitovanje ove radio-drame samo je jedna od tridesetak aktivnosti vezanih za portugalski jezik u ulozi počasnog gosta Sajma. Jasmina Nešković, veteranka u prevođenju s portugalskog, koju možemo zvati baka, priuštila nam je antologiju Pesoine poezije koju je prevela i za naziv izabrala neologizam koji je sama skovala – „Opsenatorijum” – i koji dokazuje „biodiverzitet koji postoji u svakom jeziku”, kako nam je govorio deda Rivas.

Izgubljen na ulicama Beograda, kao što je hodao izgubljen ulicama našeg Lisabona u Vendersovoj Lisbon Story, Fernando Pesoa (ili je to možda Šarlo s drugačijim brkovima?) možda oseti potrebu za čašom absinta da bi prihvatio susret sa Radislavom, beogradskim vampirom, likom iz priče Gonsala M. Tavareša za koju je ovaj pisac dobio inspiraciju prilikom prethodne posete našem Beogradu. Radislav je vampir koji jede fotografije i sve što se na fotografiji nalazilo može da nestane iz stvarnosti. „Ne postoje fotografije ranjenih ili ubijenih reči u nekom jeziku”, govorio je Manuel Rivas prilikom svog prolaska kroz Beograd pre neki dan. Angolac Žoze Eduardo Agvaluza će doći da nam kaže da se „reči, kao sva živa bića, rađaju iz starijih reči, razvijaju se, i bez razlike umiru. Najsrećnije se reprodukuju”...

Reči su kao trešnje, jedna vuče drugu. Kada smo večerali s Manuelom Rivasom, rekli smo mu šta na srpskom znači reč nada, jer na portugalskom i galicijskom nada znači ništa. Rivas, setivši se izbora svojih aforizama koji priprema, otvorio je blok i crnom olovkom napisao esperançase na srpskom kaže nada. Ali je reč nada, samo reč nada napisao crvenom olovkom. Kao da reč nada ima usne, jer, govorio nam je prethodnog dana, „reči dolaze iz Erosovog sveta, vole da se susreću u ustima, jezici jedan s drugim, reči koje pokreće impuls žudnje”.

To je kao da na radiju slušamo fado koji je napisao Alešandre O’Nil: „Ima reči koje nas ljube kao da imaju usne, reči ljubavi i reči nade, ma, strasne ljubavi i lude nade”... pesmu koja je prevedena i recitovana na srpskom u audio-knjizi koja se zove BEijOGRAD. Poljubac se na portugalskom kaže beijo.

Andre Kunja*

*Autor je portugalski novinar i lektor na Filološkom fakultetu u Beogradu

Preveo Jovan Tatić