Студентски отпор разарању ума

„Знање није роба”, јесте мантра која кружи последњих дана. Сви се с њом у начелу слажу, али студије треба плаћати. Исто тако сви јесу вербално за ублажавање неједнакости и за плурализам. Али чим студенти крену у акцију, сагласност опада. Демократе смо само док не почне фрка. А онда студенте који блокирају наставу називају екстремистима. Вичу им: „Нема више вечитих студената, све се плаћа”. Ректор БУ је чак рекао да је то што се ових дана збива циркус. Комунистички, каже. Неће бити. Само се пробудила грађанска непослушност. Шта је разбило сан успаваног српског друштва?

Актуелна гибања на универзитету јесу сигурно одјек масовног светског покрета „Окупирајмо Волстрит” против финансијског капитала. Део су и општег европског антиболоњског студентског покрета утемељеног на студентском самоорганизовању и непослушности. Нека су. Београд је и јуна 1968. био отворен према свету. Букурешт није. Данас се студенти буне против начина финансирања високог образовања и против услова уписа наредне године. То јесте повод, али шта је узрок бунта?

Пре свега студенти немају поверења у форумску демократију. Не без разлога. Буне се против Болоњске декларације о реформи високошколског образовања која је потписана 1999. Тада је уведено тржиште на нивоу Европе у образовање. Бесплатно образовање није више свима доступно, универзитет је подређен тржишту капитала. Па ко има новац, оснива универзитет и штанцује дипломе. Реч је о тржишном разарању ума: смањено је градиво, даје се мање знања, опада ниво општег образовања и културе студената. Болоњизирани универзитет све мање ствара интелектуалце, а све више пи-арове. Јапијевце. Транзицијска шок терапија захватила је универзитет. Све је мање загарантованих буџетских места. Елите су задовољне, студенти нису.

Узалуд социолози понављају да су канали покретљивости данас затворени за ниже слојеве. Неолиберализам упорно сугерише безалтернативност: свеопшту приватизацију, од здравства до образовања. Мноштво је дебата око националних права и око правне државе, али нема дебате око постулата (капитализма). Може се расправљати до миле воље само око процедуре, па је зато на делу демократија без народа и без алтернативе. Капитализам је аксиом. Као да га само студенти доводе у питање. Зашто су усамљени? Зато што нема левице која доводи у питање капитализам. Зато и вишестраначки избори јесу у основи трка са једним коњем. А плурална неолиберална јавност није филтер ума него филтер моћи.

Иако је све очевиднија кумулација ризика, нема кумулације социјалног бунта. Распршена је илузија о несметаном функционисању економије неолиберализма. Поступно се пробија страх од ризика у ризичном друштву, над ЕУ се надвија баук државних банкрота и слома евра. Има мишљења да предстоји економски цунами. То што је у неолиберализму присутно широко незадовољство, гнев, бес и озлојеђеност глобализацијом и капитализмом не значи да су ови режими нестабилни. Расути отпори не стварају алтернативу капитализму. Нема критичне акумулације беса јер незадовољство није каналисано него се разлива. Удар незадовољства по систему је децентриран, па га капитализам лакше подноси. Атрактивни су партијски, а маргинализовани су класни сукоби. Незадовољство није згуснуто у бунт нити је систематски организовано у отпор против владајућих, већ је дифузно разливено у мноштво конфликата који не погађају језгро система.

Нестабилност је непрогресивна зато што се све дебате завршавају у безалтернативности (капитализма и ЕУ) и зато је од демократије преостала процедура. Али без алтернативе нема демократије. Демократији су потребни елементи конфронтативне политике, а не политикантске напетости какве су нпр. оне између ДС-а и СНС-а: спорови се воде око патриотизма, издаје Косова, корупције, а за обе странке је капитализам канон. То је паралишућа политичка безалтернативност коју цементирају приватизација и профитабилност (свака партија има свог капиталисту – донора). На делу је ТИНА принцип: there is no alternative. То значи, нема повратка социјалне државе. Citoyen напушта јавни простор и уступа га поседнику, bourgeoisu. Уступа му и монопол на памет. Сведоци смо нове фазе разарање ума којој се само студенти противе.

Социолог, професор Филозофског факултета у Београду