ДРАГАН, КРУНО И ПИШТА

Да ли је срамота доћи из неке друге бивше југословенске републике у Србију, постати њен грађанин и целокупним својим радно-интелектуалним капацитетима доприносити Србији? Или је свако морао да остане у републици где је рођен, без обзира на своју професионалну, или политичку опредељеност? Па шта га тамо снађе, или га je већ снашло – његов је проблем? Да ли смо сведоци нових  покушајa да нас данас, после толико година од распада СФРЈ, разврставају дуж авнојевских граница? И то у космополитском Београду и толерантној Србији.

Пролеће 1999. године, Ђаковица је тих дана доста времена била без воде и струје. НАТО је погодио локални водовод и цистерне југословенске војске снабдевају грађане водом. Српски радио Ђаковица који скоро да једини и ради на целом Космету, остао је без три важна репетитора, али се техничари сналазе и реемитују програм Радио Београда. Град је полупразан, већину становништва пре агресије НАТО чинили су Албанци, али су бомбардовање и позив ОВК да сви напусте место учинили своје. Наравно, било је ту и неких ствари које с ратом немају везе и због којих се данас и суди.

Стара касарна граничног батаљона Војске Југославије, комплекс зграда, магацина и хангара, одмах поред католичке цркве, претрпела је тешка оштећења. Ипак, антенски стуб, један од симбола града, одолевао је данима ракетама НАТО авијације. Више од 40 пројектила лансирали су пилоти западне алијансе на тај циљ, али га нису погодили, ни оштетили.

На другом делу града стоји потпуно нова и недирнута касарна. НАТО је ниједном није гађао, очигледно биће му потребна за смештај његових трупа.

Десетак километара од Ђаковице подневна врућина полегла је по лошем асфалту локалног пута. Иза једне велике беле куће са огромним терасама, паркиран је џип "тојота". Артиљеријски потпуковник, бркајлија Драган Јелић, командује јединицом топова-хаубица југословенске производње "нора" од 152 мм и хаубицама америчке производње калибра 155 мм. По потреби отвара ватру и тако артиљеријом запречава простор пред покушајима терориста из ОВК да из Албаније уђу на простор јужне српске покрајине.

Неколико дана пре него што сам упознао потпуковника Јелића, његова је јединица прецизним погоцима онемогућила упад четири албанска тенка који су праћени пешадијом из ОВК кренули из Албаније преко границе. Југословенски артиљеријски осматрачи позвали су одмах дежурну јединицу и војници на "норама" прецизним су погоцима уништили три албанска тенка, док су четврти оштетили.

– Знате, све што сам учио на Војној академији о артиљерији сада морам да у ходу мењам и проналазим нове начине употребе моје јединице. Јер, НАТО авијација нам непрекидно виси над главама, беспилотне летелице и сателити нас стално осматрају и морамо да се бранимо честим маневром и маскирањем, каже ми потпуковник Јелић.

Три дана после бомбардовања старе касарне у Ђаковици он је кренуо у службени обилазак онога што је још остало од војног комплекса на том простору. Наиме, било је још неколико помоћних зграда које нису погођене. Пола сата пре него што је стигао до касарне, авиони НАТО опет су ракетирали комплекс војних објеката. Када се потпуковник Јелић појавио у кругу касарне, где се још све пушило од пожара, из дима је изашао војник са жутим ватрогасним шлемом на глави. У рукама је носио четири аутоматске пушке, па је једва стао мирно пред Јелићем.

– Господине потпуковниче, обишао сам све објекте који су малочас гађани, нема никаквих жртава, али нашао сам ове четири пушке, неко их је оставио раније, шта да радим с њима?

Потпуковник је био задивљен војниковом храброшћу и пожртвованошћу. Када се војник представио, Јелић је био ганут – пред њим је стајао Мађар и звали су га Пишта. Јелић га је предложио за одликовање.

Пет дана касније у гарнизону Пећ, авијација НАТО срушила је касарну. Из рушевина је тада пред потпуковника Јелића бануо сав слуђен и од експлозија контузован војник.

– Који си, бре, ти?

– Војник у притвору на 30 дана, господине потпуковниче!

– Готово је са притвором, војниче!

Спуштао се сумрак над плодну метохијску равницу када сам се поздравио са потпуковником Драганом Јелићем. Обронци Јуничких планина били су још прошарани снегом.

Горе на караули "Кошаре" погинуо је спасавајући своје војнике капетан Крунослав Иванковић, иначе Хрват, који је на Космету бранио југословенску границу. Није хтео да албанским терористима из ОВК остави тело свог погинулог војника. Оставио је жену и двоје деце без мужа, оца и јединог хранитеља.

До данас нисам сазнао да ли је капетан Крунослав Иванковић посмртно одликован. Дошао је из друге бивше југословенске републике веран својој војничкој заклетви.

Да помогне Србији...