Игор Мандић о српским писцима

Критичарски селебрити Игор Мандић поново је међу нама, а ако је судити по његовој књизи „Кај сте писали бре? Шта сте написали бре?”, коју је објавио „Службени гласник” у колекцији „Везе”, овај познати хрватски критичар и новинар у српској културној средини био је присутнији него што се наизглед чини. Наиме, Мандић је у овој збирци критика и есеја сабрао чак 150 текстова о познатим и мање познатим делима српске прозе, поезије, критике и публицистике, од 1959. до 1989. године.

Ово је најузбудљивија и најсвеобухватнија критичка књига о српској књижевности друге половине двадесетог века, кажу у „Службеном гласнику”, а слично су се на сајамском штанду овог врсног издавача изјаснили Велимир Висковић, Михајло Пантић и Теофил Панчић. Према њиховим речима, Мандић је човек који се никада није устезао да јасно изрази своје ставове, упркос владајућој политичкој клими или општеприхваћеном мишљењу, критичар који се и у време ратова деведесетих позитивно изјашњавао о српској култури, непоколебљив и доследан.

Овој промоцији присуствовао је и академик Добрица Ћосић, коме су, поред Михајла Пантића, такође посвећени неки од Мандићевих есеја.

– Као млад критичар, негативно сам се одредио према Игору Мандићу због тога што је критиковао хрватске фантастичаре, којима сам припадао. Међутим, убрзо сам увидео да је Мандић био јачи што су га више мрзели и оспоравали, а никада није тајио склоност према српској култури. Ни касније није допуштао да рат и мржња преплаве његово писање и наставио је да се појављује у српским медијима – рекао је Велимир Висковић, додајући да ова књига показује разнолика Мандићева интересовања, за писце најразличитијих поетика, почев од Киша, Миодрага Булатовића, до Капора и Добрице Ћосића.

На стасавање уз текстове Игора Мандића, који је писао комуникативне критике, дочаравајући комплементарност и антагонизам балканског простора, као и јединственост његовог језика, подсетили су Пантић и Панчић.

„Многи писци биће упамћени само по томе што је Игор Мандић о њима писао”, закључио је Пантић.

Козерски се осмехујући на похвале саговорника, и помало аутоиронијски, Игор Мандић је „штос” наслов своје књиге објаснио потребом да је спасе од заборава:

– Желим своју досадну књижурину да спасем од заборава, зато сам јој дао кајкавско-штокавски наслов. Замислите само како би заморно звучао назив: Критике Игора Мандића. Међутим, ова књига показује нешто што се дешава једном у сто година, да се од смрти А. Г. Матоша поново појавио хрватски писац који српску књижевност не сматра нечим одвојеним. У то сам уложио читав свој живот.