Видићева одлука

Пеле се повукао из репрезентације Бразила кад је имао 30 година, после Светског шампионата 1970. (опроштајни меч против Југославије 2:2, 1971), Герд Милер је био годину млађи кад се својом вољом растао од Немачке, док су његов саиграч Франц Бекенбауер и највеће име холандског фудбала Јохан Кројф имали по 31 годину кад су рекли збогом националном тиму. И сви су, после тога, наставили да играју за клубове, а Милер је, рецимо, увећао своју збирку трофеја с два Купа шампиона у дресу Бајерна (1975, 1976).

Обично, велики играчи знају да погоде „прави тренутак” за растанак с репрезентацијом, али и када треба окачити копачке о клин. Пеле и Милер су то учинили као светски прваци, Кројф као вицешампион света (иако је играо у квалификацијама за Мундијал 1978, одлучио је да не иде на тај шампионат), Бекенбауер као други у Европи, после првенства у Београду 1976.

Сада, кад Немања Видић саопштава да нема више намеру да игра за државни тим Србије, неки то овде доживљавају као „најтежи ударац српском фудбалу”, други тврде „ма вратиће се он”, трећи покушавају да одгонетну зашто је повукао тај потез… Баш сада… А ми овде анализирамо: да ли је изабрао прави тренутак и да ли је разлог за то прикладан.

Гледано по годинама, Видић који је пре пет дана загазио у 31. налази се управо у истом добу као Пеле, Кројф, Бекенбауер и Милер. Његови резултати са репрезентацијом нису ни близу тако блистави као њихови, што и не чуди имајући у виду да су то фудбалске силе, али крај једног циклуса – завршетак квалификација за „Евро 2012” – делује као место где би могло да се „сече”. Тим пре што је свима у репрезентацији, па и у фудбалској организацији, ставио до знања после Светског шампионата у Јужној Африци 2010, да на време спремају замену за њега пошто је чврсто одлучио да се опрости од ње после Европског шампионата 2012. Па пошто нисмо успели да извадимо визу за Пољску и Украјину, оваква његова одлука је и могла да се очекује.

Чуди, међутим, то како је интонирао опроштајно писмо:

„Основни разлог за такву одлуку је што се већ дуже време, а нарочито у светлу последњих догађања, у медијима, па самим тим и у јавности, критикује мој однос према националном тиму иако сам за репрезентацију играо и повређен, некада и мимо воље људи из клуба”.

Тешко је поверовати да и он сам верује у то што је рекао – да у Србији неко доводи у питање његов однос према репрезентацији. Искрено, заслужио је критике за неке своје партије у најдражем дресу, које су, ипак, само кап у мору оних због којих се прославио, али зар између критике и сумње у његову приврженост националној селекцији треба стављати знак једнакости.

Неки, ипак, очекују да ће се предомислити.

С њим бисмо, зна то и он, имали много веће шансе да се пласирамо на Светско првенство у Бразилу 2014, и можда заиграмо на истом оном стадиону (Маракана) на којем је Пеле имао свој завршни плес, против „Бразилаца с Балкана”.

Има ли ишта лепше од растанка с репрезентацијом у „земљи фудбала”…