Атељеи постали учионице

Сликарка Љубица Цуца Сокић напунила је 9. децембра 92 године! Дуговечност је као што каже, вероватно наследила по мајчиној линији. Бистрог ума, сачуваног духа, Цуца већ годинама одбија да говори за новине. "Све сам рекла, нека говоре млади", има обичај да каже. И даље, кад год може, долази у свој атеље на последњем спрату Коларчеве задужбине и слика... "Заморно је то за мене. Кобајаги нешто сликам. Али није то више то. Узмем четку у руке и тако... ". Недавно је суседни атеље покојног Боже Продановића претворен у учионицу. Узнемирена због тог сазнања, Цуца Сокић пристала је да говорио о историји ових атељеа, о чувеним сликарима који су овде стварали, о бојазни да ће ови простори заувек нестати...

– Овај део Коларца је наменски грађен за атељеа, са великим прозорима, са доста светла. То је радио архитекта Бајаловић. Одмах су усељени сликари. Прва је била госпођа Бета Вукановић. Она је живела 101 годину. Била је невероватна особа и није ни чудо што је живела 100 година! Била је ту и Гита Предић, ћерка Бранислава Нушића. Она се бавила примењеном уметношћу, а после је дошла Зора Петровић. Њој је било мало скупо, па је направљен један преградни зид. Ево, виде се трагови. У суседном атељеу био је Недељко Гвозденовић који је ту направио једну од најлепших слика са призором Студентског парка, која је сада у Народном музеју у Београду. Потом су овде стварали Петар Добровић, Ђорђе Поповић, Ксенија Дивјак, Божа Продановић... И кад је Божа заклопио очи, они су почели нешто да петљају. Да ли имају намеру да све ове атељее претворе у учионице за учење страних језика, не знам. Не би смели да дирају те атељее. То је традиција. Видите каква су имена ту стварала!

У другој згради су такође били атељеи, али они су одавно узети за учионице. Њима као да сметају атељеи. Ја не знам шта им је?! Само чекам кад ће и ову галерију Коларца да претворе у нешто... у кафић! То је одлика наше средине да не поштује традицију. Традиција је изузетно важна. Да немамо нашу традицију још од средњег века ми би били у сасвим другој ситуацији. Кад уништаваш традицију, то је као кад уништаваш родитеље. Као кад би вам неко рекао: "Јесте, ти си рођен, али се не зна твоје порекло". Само бришу, бришу...

У Паризу се са великом љубављу чува атеље у којем је Пикасо створио чувене слике. Атеље Ђакометија, мали, са баштом, чува се, негује, иако су около подигнуте неке велике зграде!

Ја сам била код председнице Коларца Олге Милутиновић, све сам јој испричала, питала сам да ли је истина да се атељеа претварају у учионице, а она ми је рекла: "И јесте, и није"– прича Цуца Сокић.

Сликарка се уселила у овај простор 1960. године. И данас се са великим узбуђењем присећа како је добила овај атеље.

– Зора Петровић је била мој велики пријатељ. Била ми је наставник у гимназији, а после смо постале другарице. И кад је Зора добила могућност да оде у велики атеље на Сењаку, планирали смо да ја уђем у овај атеље. То је било непосредно после рата и овде су били неки комесари. Они су ми рекли: "А не, не може то". А мени Зора каже да идем код Станке Веселинов, тадашње министарке за културу. Ја сам се мало снебивала, али сам отишла. Била је љубазна. Рекла ми је да идем кући и да не бринем. Убрзо сам добила писмо у коме је писало: "Сад су јавили из кабинета Станке Веселинов да си добила атеље". Ево, и сад сам се најежила. Не могу да вам објасним шта је то мени значило. Да нисам тада добила атеље, ко зна чиме бих се ја у животу бавила, каже Цуца Сокић.

Све што је за живота насликала, наша велика уметница завештала је музејима у Београду, али и онима у Пожаревцу, Крагујевцу, Краљеву, Крушевцу, Смедеревској Паланци...

– На свим сликама већ пише где ће шта да иде. То је записано у мом тестаменту. Надам се да ћу отићи с овога света брзо и да нећу морати ништа од тога да отуђујем. Велика количина слика је била намењена једној збирци која би имала карактер зграде легата, за шта су се многи од нас борили. Замишљали смо то као нови београдски музеј где би ми остављали своју заоставштину. Али, и та се прича вуче већ деценијама..., каже Љубица Сокић.

--------------------------------------------------------------------------

Враћање намени

– Ништа се не "претвара" него се уређује простор. То су запуштени простори које треба реновирати. Првобитна намена ових атељеа није била да уметници ту само сликају, него да држе и наставу. Сада ће ту бити учионица за учење страних језика, али је то тренутна ситуација. Ови атељеи морају бити враћени својој намени. Ту уметници не могу само да сликају, него би могли да се одржавају на пример неки курсеви уметности. То мора припасти некоме ко ће за Коларчеву задужбину радити. Овако, ми плаћамо кирије по градској тарифи!– каже Олга Милутиновић, председница Коларчеве задужбине.