Ateljei postali učionice

Slikarka Ljubica Cuca Sokić napunila je 9. decembra 92 godine! Dugovečnost je kao što kaže, verovatno nasledila po majčinoj liniji. Bistrog uma, sačuvanog duha, Cuca već godinama odbija da govori za novine. "Sve sam rekla, neka govore mladi", ima običaj da kaže. I dalje, kad god može, dolazi u svoj atelje na poslednjem spratu Kolarčeve zadužbine i slika... "Zamorno je to za mene. Kobajagi nešto slikam. Ali nije to više to. Uzmem četku u ruke i tako... ". Nedavno je susedni atelje pokojnog Bože Prodanovića pretvoren u učionicu. Uznemirena zbog tog saznanja, Cuca Sokić pristala je da govorio o istoriji ovih ateljea, o čuvenim slikarima koji su ovde stvarali, o bojazni da će ovi prostori zauvek nestati...

– Ovaj deo Kolarca je namenski građen za ateljea, sa velikim prozorima, sa dosta svetla. To je radio arhitekta Bajalović. Odmah su useljeni slikari. Prva je bila gospođa Beta Vukanović. Ona je živela 101 godinu. Bila je neverovatna osoba i nije ni čudo što je živela 100 godina! Bila je tu i Gita Predić, ćerka Branislava Nušića. Ona se bavila primenjenom umetnošću, a posle je došla Zora Petrović. Njoj je bilo malo skupo, pa je napravljen jedan pregradni zid. Evo, vide se tragovi. U susednom ateljeu bio je Nedeljko Gvozdenović koji je tu napravio jednu od najlepših slika sa prizorom Studentskog parka, koja je sada u Narodnom muzeju u Beogradu. Potom su ovde stvarali Petar Dobrović, Đorđe Popović, Ksenija Divjak, Boža Prodanović... I kad je Boža zaklopio oči, oni su počeli nešto da petljaju. Da li imaju nameru da sve ove ateljee pretvore u učionice za učenje stranih jezika, ne znam. Ne bi smeli da diraju te ateljee. To je tradicija. Vidite kakva su imena tu stvarala!

U drugoj zgradi su takođe bili ateljei, ali oni su odavno uzeti za učionice. Njima kao da smetaju ateljei. Ja ne znam šta im je?! Samo čekam kad će i ovu galeriju Kolarca da pretvore u nešto... u kafić! To je odlika naše sredine da ne poštuje tradiciju. Tradicija je izuzetno važna. Da nemamo našu tradiciju još od srednjeg veka mi bi bili u sasvim drugoj situaciji. Kad uništavaš tradiciju, to je kao kad uništavaš roditelje. Kao kad bi vam neko rekao: "Jeste, ti si rođen, ali se ne zna tvoje poreklo". Samo brišu, brišu...

U Parizu se sa velikom ljubavlju čuva atelje u kojem je Pikaso stvorio čuvene slike. Atelje Đakometija, mali, sa baštom, čuva se, neguje, iako su okolo podignute neke velike zgrade!

Ja sam bila kod predsednice Kolarca Olge Milutinović, sve sam joj ispričala, pitala sam da li je istina da se ateljea pretvaraju u učionice, a ona mi je rekla: "I jeste, i nije"– priča Cuca Sokić.

Slikarka se uselila u ovaj prostor 1960. godine. I danas se sa velikim uzbuđenjem priseća kako je dobila ovaj atelje.

– Zora Petrović je bila moj veliki prijatelj. Bila mi je nastavnik u gimnaziji, a posle smo postale drugarice. I kad je Zora dobila mogućnost da ode u veliki atelje na Senjaku, planirali smo da ja uđem u ovaj atelje. To je bilo neposredno posle rata i ovde su bili neki komesari. Oni su mi rekli: "A ne, ne može to". A meni Zora kaže da idem kod Stanke Veselinov, tadašnje ministarke za kulturu. Ja sam se malo snebivala, ali sam otišla. Bila je ljubazna. Rekla mi je da idem kući i da ne brinem. Ubrzo sam dobila pismo u kome je pisalo: "Sad su javili iz kabineta Stanke Veselinov da si dobila atelje". Evo, i sad sam se naježila. Ne mogu da vam objasnim šta je to meni značilo. Da nisam tada dobila atelje, ko zna čime bih se ja u životu bavila, kaže Cuca Sokić.

Sve što je za života naslikala, naša velika umetnica zaveštala je muzejima u Beogradu, ali i onima u Požarevcu, Kragujevcu, Kraljevu, Kruševcu, Smederevskoj Palanci...

– Na svim slikama već piše gde će šta da ide. To je zapisano u mom testamentu. Nadam se da ću otići s ovoga sveta brzo i da neću morati ništa od toga da otuđujem. Velika količina slika je bila namenjena jednoj zbirci koja bi imala karakter zgrade legata, za šta su se mnogi od nas borili. Zamišljali smo to kao novi beogradski muzej gde bi mi ostavljali svoju zaostavštinu. Ali, i ta se priča vuče već decenijama..., kaže Ljubica Sokić.

--------------------------------------------------------------------------

Vraćanje nameni

– Ništa se ne "pretvara" nego se uređuje prostor. To su zapušteni prostori koje treba renovirati. Prvobitna namena ovih ateljea nije bila da umetnici tu samo slikaju, nego da drže i nastavu. Sada će tu biti učionica za učenje stranih jezika, ali je to trenutna situacija. Ovi ateljei moraju biti vraćeni svojoj nameni. Tu umetnici ne mogu samo da slikaju, nego bi mogli da se održavaju na primer neki kursevi umetnosti. To mora pripasti nekome ko će za Kolarčevu zadužbinu raditi. Ovako, mi plaćamo kirije po gradskoj tarifi!– kaže Olga Milutinović, predsednica Kolarčeve zadužbine.