Боје и мириси Африке

Пре пет година, 20. децембра у Нормандији, угасио се Леополд Седар Сенгор (1906–2001), интелектуални и песнички горостас кога је обликовала душа његове родне Африке и картезијански дух друге му домовине – француског језика. Да је и овај децембар дочекао, био би пребацио стоту, попут дуговеких џиновских стабала баобаба из месташца Жоала на обали Сенегала, одакле је мали Седар, "онај који се не стиди" на језику свог народа Серере, кренуо у животну авантуру, као надарени ученик француских колонијалних школа. А отада, па све док под куполом Француске академије, 1984, није ступио међу бесмртнике, водио је живот пун светлости и акције. Тешко је његово огромно дело представити неколицином скромних редака. Имајући на уму да је први председник независног Сенегала непрестано био под плаштом неправде и неразумевања, који је и у гроб понео, задатак је деликатнији.

Пре него што уроне у богати песнички и филозофски опус тог најчитанијег афричког књижевника, млади Сенегалци прво уче о успону "председника-песника": одлазак у Париз где похађа чувену гимназију Луј Велики и открива Бодлера, Игоа, Клодела...; школски друг и добар пријатељ му је Жорж Помпиду, који ће га много касније посетити у Сенегалу, као председник председника. Тридесетих година у Паризу, среће Еме Сезера и Гортрана Дамаса, са којима 1934. оснива ревију "Црни студент" чији је циљ да афирмише културни идентитет и вредности црначке цивилизације, борећи се против укорењених предрасуда о Африци и њеној историји. Рођен је покрет "црнаштва". Пикасова задивљеност афричким маскама, а касније Сартров славни предговор Сенгорове "Антологије нове црначке и малгашке поезије француског језика" (1948), под називом "Црни Орфеј", допринеће признавању уметности црног човека, за кога се дотада веровало да није у стању "ништа да створи, ништа да изуми".

А у међувремену, Сенгор је постао признат песник, али и први Африканац професор француске граматике. За њим је тешко искуство две ратне године проведене у немачком заробљеништву, где пак чита Платонову "Гозбу" у оригиналу. Након богате дипломатске каријере у Француској, довео је своју земљу до независности и постао 1960. председник Републике Сенегала, имајући за савременике лидере као што су: Жан Бедел Бокаса, Иди Амин Дада, Мобуту Сесе Секо, Ахмет Секу Туре... Који државник, сем Сенгора, потекао из мањинске етничке и верске групе – Серере су католици у већински муслиманском Сенегалу – може да се подичи тиме да је ударио темеље једне нације и државе, да је њоме управљао двадесет година, да би се потом, пошто је поставио премисе мултипартизма и утро пут демократији, повукао са власти без икаквих притисака са стране, те да га је двадесет година касније његов народ испратио у вечност са дубоким емоцијама и највећим пијететом.

Ако је и оспораван као политичар, једнодушно је признат и слављен као песник. Иако је преко четири деценије провео са својом плавом Норманђанком, Колет Ибер, остаће запамћен по песми "Црна жена" из збирке "Песме таме", што велича лепоту и снагу афричке жене, а кроз њу и саму Африку. Оптуживан је за прекомерну љубав према Француској, а својим стиховима из "Црних хостија" осудио је њену незахвалност према својим саборцима у рату, такозваним сенегалским стрелцима. Има нечег неизрецивог што чини његову поезију јединственом. Збирке песама "Етиопике", "Писма из кишног доба", "Више елегије" и "Ноктурна" обогаћују француску књижевну баштину сликама и ритмовима, бојама и мирисима, сећањем и осећајношћу својственој Африци. Бујни клоделовски версет дише у ритму там-тама што одређује сеоску свакодневицу.

Залажући се за франкофонију, Сенгор је довео до утемељења међународне организације која га данас сматра својим оцем, а којој однедавно и Србија припада. Франкофони универзитет у Александрији, један од оператера Франкофоније, носи његово име. Чврсто уверен да свако поседује свој део хуманости и, према томе, истине, сматрао је да цивилизација сутрашњице, да би била цивилизација Истине и помогла напретку човека, мора бити динамична симбиоза свих народа са свих континената, свих раса, односно свих идеологија. Тај свој највећи сан називао је "цивилизацијом Универзалног", о којој је писао у филозофским есејима обједињеним под насловом "Слободе". Веровао је да ће се она једног дана родити из дијалектичког сучељавања особених цивилизација. Из његовог инсистирања на томе да сваки народ мора неговати сопствену аутентичност потекла је прича о културној разноликости, о дијалогу култура. Међутим, још је рано да би се сагледала ширина његове визије. А до тада, свет може уживати у рецитативној магији његових песничких синтагми.