Boje i mirisi Afrike

Pre pet godina, 20. decembra u Normandiji, ugasio se Leopold Sedar Sengor (1906–2001), intelektualni i pesnički gorostas koga je oblikovala duša njegove rodne Afrike i kartezijanski duh druge mu domovine – francuskog jezika. Da je i ovaj decembar dočekao, bio bi prebacio stotu, poput dugovekih džinovskih stabala baobaba iz mestašca Žoala na obali Senegala, odakle je mali Sedar, "onaj koji se ne stidi" na jeziku svog naroda Serere, krenuo u životnu avanturu, kao nadareni učenik francuskih kolonijalnih škola. A otada, pa sve dok pod kupolom Francuske akademije, 1984, nije stupio među besmrtnike, vodio je život pun svetlosti i akcije. Teško je njegovo ogromno delo predstaviti nekolicinom skromnih redaka. Imajući na umu da je prvi predsednik nezavisnog Senegala neprestano bio pod plaštom nepravde i nerazumevanja, koji je i u grob poneo, zadatak je delikatniji.

Pre nego što urone u bogati pesnički i filozofski opus tog najčitanijeg afričkog književnika, mladi Senegalci prvo uče o usponu "predsednika-pesnika": odlazak u Pariz gde pohađa čuvenu gimnaziju Luj Veliki i otkriva Bodlera, Igoa, Klodela...; školski drug i dobar prijatelj mu je Žorž Pompidu, koji će ga mnogo kasnije posetiti u Senegalu, kao predsednik predsednika. Tridesetih godina u Parizu, sreće Eme Sezera i Gortrana Damasa, sa kojima 1934. osniva reviju "Crni student" čiji je cilj da afirmiše kulturni identitet i vrednosti crnačke civilizacije, boreći se protiv ukorenjenih predrasuda o Africi i njenoj istoriji. Rođen je pokret "crnaštva". Pikasova zadivljenost afričkim maskama, a kasnije Sartrov slavni predgovor Sengorove "Antologije nove crnačke i malgaške poezije francuskog jezika" (1948), pod nazivom "Crni Orfej", doprineće priznavanju umetnosti crnog čoveka, za koga se dotada verovalo da nije u stanju "ništa da stvori, ništa da izumi".

A u međuvremenu, Sengor je postao priznat pesnik, ali i prvi Afrikanac profesor francuske gramatike. Za njim je teško iskustvo dve ratne godine provedene u nemačkom zarobljeništvu, gde pak čita Platonovu "Gozbu" u originalu. Nakon bogate diplomatske karijere u Francuskoj, doveo je svoju zemlju do nezavisnosti i postao 1960. predsednik Republike Senegala, imajući za savremenike lidere kao što su: Žan Bedel Bokasa, Idi Amin Dada, Mobutu Sese Seko, Ahmet Seku Ture... Koji državnik, sem Sengora, potekao iz manjinske etničke i verske grupe – Serere su katolici u većinski muslimanskom Senegalu – može da se podiči time da je udario temelje jedne nacije i države, da je njome upravljao dvadeset godina, da bi se potom, pošto je postavio premise multipartizma i utro put demokratiji, povukao sa vlasti bez ikakvih pritisaka sa strane, te da ga je dvadeset godina kasnije njegov narod ispratio u večnost sa dubokim emocijama i najvećim pijetetom.

Ako je i osporavan kao političar, jednodušno je priznat i slavljen kao pesnik. Iako je preko četiri decenije proveo sa svojom plavom Normanđankom, Kolet Iber, ostaće zapamćen po pesmi "Crna žena" iz zbirke "Pesme tame", što veliča lepotu i snagu afričke žene, a kroz nju i samu Afriku. Optuživan je za prekomernu ljubav prema Francuskoj, a svojim stihovima iz "Crnih hostija" osudio je njenu nezahvalnost prema svojim saborcima u ratu, takozvanim senegalskim strelcima. Ima nečeg neizrecivog što čini njegovu poeziju jedinstvenom. Zbirke pesama "Etiopike", "Pisma iz kišnog doba", "Više elegije" i "Nokturna" obogaćuju francusku književnu baštinu slikama i ritmovima, bojama i mirisima, sećanjem i osećajnošću svojstvenoj Africi. Bujni klodelovski verset diše u ritmu tam-tama što određuje seosku svakodnevicu.

Zalažući se za frankofoniju, Sengor je doveo do utemeljenja međunarodne organizacije koja ga danas smatra svojim ocem, a kojoj odnedavno i Srbija pripada. Frankofoni univerzitet u Aleksandriji, jedan od operatera Frankofonije, nosi njegovo ime. Čvrsto uveren da svako poseduje svoj deo humanosti i, prema tome, istine, smatrao je da civilizacija sutrašnjice, da bi bila civilizacija Istine i pomogla napretku čoveka, mora biti dinamična simbioza svih naroda sa svih kontinenata, svih rasa, odnosno svih ideologija. Taj svoj najveći san nazivao je "civilizacijom Univerzalnog", o kojoj je pisao u filozofskim esejima objedinjenim pod naslovom "Slobode". Verovao je da će se ona jednog dana roditi iz dijalektičkog sučeljavanja osobenih civilizacija. Iz njegovog insistiranja na tome da svaki narod mora negovati sopstvenu autentičnost potekla je priča o kulturnoj raznolikosti, o dijalogu kultura. Međutim, još je rano da bi se sagledala širina njegove vizije. A do tada, svet može uživati u recitativnoj magiji njegovih pesničkih sintagmi.