Кажем Американцима – нисам терориста

Писање је путовање, преображај, виђење друге стране – рекло би се логичан став књижевника португалског језика, којим говори осам нација и више од двеста милиона људи. Тај писац је Руи Зинк, гост Сајма књига, аутор романа „Божји дар”, („Клио”) у преводу Тање Тарбук. „То је роман о путовању човека који не верује ни у шта, а онда, након смрти, ускрснућа, болести, заљубљивања, почиње да верује у све”, рекао је Зинк. За наш лист открива и сличност ове своје књиге са романом „Да Винчијев код”.

– Књигу сам објавио неколико месеци после овог момка из Америке. Наша два романа имала су другачији успех, идеја је, међутим, слична. Обе приче имају детективски заплет, само што сам ја више заинтересован за дискусију о томе шта је у ствари религија. Мој јунак се креће од Њујорка, Рима, до Етиопије, која је врло занимљива због тога што у њој равноправно вековима постоје три религије: јеврејска, муслиманска и хришћанска. Затим, одлази у Мозамбик, Израел, па у Лисабон где је Христ, наравно. Прави сам патриота. Да сам Србин, мој Христ живео би у Београду – каже Руи Зинк.

Писати о преображају својеврсни је изазов, и током разговора откривамо да је Зинку то сасвим природно, будући да је и сам личност која се не држи чврсто устаљених норми, која се игра док ствара. Затим, Зинк истиче:

– У неким филмовима, промена се постиже оружјем или љубавним збивањима, али у мојим књигама срж трансформације је унутарњи раст. Волим да се играм речима. Дужност оних који су озбиљни јесте и да се играју. Има пуно типова који глуме озбиљност, умишљених, са брковима. Понекад знају да буду врло глупи и опасни. Насупрот томе, када се писац или читалац поигравају, изврћу ствари наопачке, постају хуманији. Мој главни јунак злочест је човек, себичњак, али полако се мења, постаје бољи. Спасава га Христ, који је у мојој књизи жив. Коначно, он отвара очи, примећује да постоје и добри људи, заљубљује се у старију жену, умире, васкрсава. Нисам религиозан, али мислим да је религија сувише озбиљна ствар да би била остављена на бригу само црквама. Бесмислено је некоме поставити питање: „Да ли верујеш у Бога?” Јер и неверовање је заправо верски чин.

Писац не каже често за себе да је политичан, међутим, Руи Зинк нема ту врсту отпора, отворено признаје:

– Човек треба да буде политичан, ја јесам. Размишљам политички, али нисам увек на истој страни. Када у Португалији погледате плакате левичарски и десничарски оријентисаних и партија, увидите да су њихови слогани често слични. Гласе: „Ми смо за Португалију”, или „Португалија – то смо ми”. У томе је виц. Неки од мојих најбољих пријатеља су десничари, али су хуманији, етичнији, и са њима више волим да разговарам уз пиће него са неким ко је левичар. А себе сматрам левичарем. Када чујем неке генерализације левичара у стилу: „Нисам расиста, али стварно не подносим Роме”, или, „Нисам мизогин, али сматрам да су жене данас сувише моћне” схватим значење Христових речи: „Боже, опрости им јер не знају шта чине”. То је свесност.

– Када ме питају за Америку, земљу у чије име су почињени извесни злочини, кажем: „Волим Америку, то је једина земља у свету у којој су ми поставили питање: ’Ви сте терориста’?, а ја сам одговорио ’Нисам’!”. Писци пре свега треба да критикују своју земљу.

Које замерке онда упућујете сународницима?, питамо Зинка. Замишљен одговара:

– Највише ми смета хипокризија и ксенофобија. Када кажу: „Нисмо расисти као што је то неко други”, увидите да је то врло расистичка мисао. Уједно, наша мирољубивост јесте и наша мана. Понекад смо исувише мирни. Волео бих да смо мало више као Грци, мало бунтовнији, љући. Овако, понекад ми се чини као да нам недостаје кичма.

Себе Руи Зинк доживљава благословеним писцем покретљивог језика, човека који као сваки „нормалан” Португалац има страно, немачко име, фамилију у Анголи, у Бразилу, чак и у Француској, са најбољим пријатељем посећује део његове породице у Источном Тимору, и у свему томе ужива:

– Стварно ми се свиђа овај микс, мада сам понекад конфузан, чак ни у сопственој земљи не разумем неке нагласке. Апсурд је у томе што су Португалци некада били власници језика, седели су за воланом, а сада као да су препуштени вожњи којом управљају Мија Кото из Мозамбика, или неки сјајни писци из Бразила.

Марина Вулићевић