Чарлс Лојд: Живот је клацкалица

Истина је једна: Кад су робови дошли на бродовима из Африке у Северну Америку, бубњеви су им били одузети, за разлику од Бразила, где је робовима било дозвољено да их задрже. А ипак су се у Америци родили сви ти мајстори – Елвин Џонс, Арт Блејки, Кени Кларк... У чудној земљи каква је Америка, ипак је опстала мешавина израза. И мислим да је такозвана џез музика, као музика слободе и чуда, истраживала не само Америку, него и целокупне услове живота. Мене још увек покреће начин на који мудрост прошлости и модерно могу да се саставе и да трансцендентују уређење света. Прво, „истина је једна“, само је зову различито. Друго: „Не чини другима оно што не би дозволио да ураде теби.“ Ми, као ствараоци музике, имамо задатак да пробудимо људе, да их упутимо у њихове унутрашње животе. Као младић сам свирао у Русији, Талину и Лењинграду, и питали су ме разна питања. Тада сам први пут схватио да „истина треба да се рачва“.

Еликсир инспирације: Ја сам се напио еликсиром инспирације као младић у Мемфису, окружењем и богатством традиције из које долазим. Био сам тако пијан, да сам био у могућности да се уздигнем изнад светских проблема, јер сам схватио да то није стварно. А стварно је да смо ми душе на људском путу, и да пролазимо кроз све то. Биле су то шездесете, године идеализма. Били смо нежни ратници, трагали смо за истином и идејом љубави, и били смо веома неефективни. Схватили смо да је бесмислица што имамо дисхармонију у свету и пожелели да га мењамо. Али нисмо били позвани да то радимо.

Џез у медијима: Ти си са другог краја света, али знаш чиме се бавимо, и то те занима. А у Америци ћеш нас врло ретко видети на телевизији, ти такозвани људи који праве филмове налазе се усред великих драгуља, а све време се баве стакленим перлама. Филм је јак медијум, али кад причамо о уметности, ја бих увек поставио музику на виши ниво, јер иде кроз ваздух. И сад, док причам са тобом, ја слушам птице како певају, веома самемоционалан лик. Довољно сам наиван да размишљам о осећајности у људима, коју медији не могу да сруше. Ја долазим из времена кад смо били тајна заједница, ишли смо од града до града и налазили једни друге. И тад смо били underground. Кад сам био мали, џез музика ме је снажно покренула, али сам убрзо схватио... Покушавао сам да је пронађемна радију, али је не бих налазио. Вртео сам скалу упорно, и негде око поноћи би се огласила, на чудној малој станици снаге два вата – била је то најбоља ствар на свету! Сломила ми је срце, заиста.

Звук мења молекуле: Када смо свирали у Кини, пришао ми је тип и рекао: „Не верујем да можете да разумете шта се десило вечерас. Људи су овде веома резервисани, они иначе не реагују овако.“ А док сам им потписивао плоче, говорили су: „Ово је веома важно и више од музике – ово је филозофија!“ Па, људи добијају ту музику. Не морају да је чују, она додирује њихове чакре. Звук продире до центара, небитно у ком сте систему одрасли и каква је ваша прича. Звук може да промени молекуле.  

Буди овде и сад: Склоп овог света је материјалистички. Живот је клацкалица: ако идеш према духу, материјална ствар је доле, а ако идеш према добитку, дух је доле. Релативни свет је мајчинска илузија. Пропустићеш и стварно и нестварно ако ниси потпуно овде. „Буди овде и сад“. Сјајно у вези са шездесетим било је то што су млади људи истраживали те врсте идеја, да би се пробудили из материјализма и покренули у правцу духа, као и братства, широм света. Али, та идеја се противи машинерији која покреће свет по принципу месечарења. Овај свет је као закривљен псећи реп. Усправиш га, а он се поново накриви. Па треба да промигољиш кроз њега и радиш оно што желиш.  

Љубавна привлачност: Емоционалност је само љубавна привлачност. Ако сте јако млади, потрефи вас тај ударац, а ударац је јак, па учини као са пчелом и медом – када се деси љубавна привлачност људи конвергирају једно другом. Није то другачије од функционисања ствари у природи. Ја волим да чујем велике пијанисте, али и друге музичаре, а одувек сам имао сјајне партнере, који су знали како да слушају и узајамно делују. Ја немам бенд иза себе, ми смо сви у томе. Трудни смо да избацимо праве еликсире упуштајући се у истраживања.

Ако не могу да променим свет, променићу себе: Живео сам у то време у Гринич Вилиџу, требало је да отворимо сезону у клубу Blue Note. И видео сам када су се срушиле куле, потпуно ме је растројило. Нисмо отворили клуб, јер је Њујорк стао. Није било саобраћаја испод 14. улице. И те недеље чуо сам Ерика Харланда, а убрзо сам срео и Закира Хусеина. Џон Меклоклин је свирао са њим и позвао ме је да га чујем како свира. И то ме је потпуно покренуло. Тај тип из Бомбаја је свирао блуз на табли! Или је то њихова света музика – за мене је био блуз. Тако је рођен трио Sangam. Мислим да су људи гладни оног што им доносимо. Машинерија покушава да блокира проток ствари, али ја сам благословен, што још увек могу да служим музици. Моја Дороти све учини могућим. Ја то не бих могао, ишао сам у шуму као младић. Видео сам како свет функционише, и то није била моја шоља чаја. Помислио сам на крају: ако не могу да променим свет, онда ћу променити себе.

Пошаљите ратнике кући: Они би да извозе демократију, али не иде онако како је замишљено. Цела игра треба да стане. Хајде да се понашамо одговорно и да будемо добри једни према другима. Али то није од интереса трговцима, банкарима, механицистичком лобију, индустријском комплексу, и њиховим клинцима-ратницима. Пошаљите клинце кући! Не можеш све да постављаш на погрешним основама. Мораш да срушиш зграду и почнеш испочетка. Зграда је изграђена на сопственој нејасноћи, али ово је мост који имамо, и њиме пролазимо. Хајде да направимо боље место.

Биг Сур: Волео бих да имам свој авион, и да са њим негде слетим, али то ми брани мој интелект. А ипак, одсео сам овде, у луксузном хотелу. Они морају да ме сместе негде где бих имао мир. Па, изгледа да је скупо бити једноставан. Људи се питају зашто живим у Биг Суру, има 60 миља обале, а само 500 породица. Ту пролази Аутопут 1, с једне стране су планине, с друге је усек према мору, ко би ту могао да живи? А ја сам то изабрао јер није било густине. Занимало ме је да видим како изгледа када се у огледалу суочиш са сопственом неадекватношћу. Да Дороти није све уредила да нас поведе око света, не бисте ме видели. Био бих код куће и радио у својој лабораторији, на Фибоначијевим бројевима, или другим формулама које покушавам да откријем. Али, схватио сам да је то моја Дарма. И увек остајем близу великих мисли и учитеља: старих веда, Буде, Суфија, Румија. И мислим о њиховим стазама – они који су спознали истину, осмехују се и намигују једни другима. Нису укључени у бирократију, нити секу врпцу на отварању неке болнице.

Срце и душа: Музика пролази кроз нас и стално нас освежава. Али не можеш да је задржиш за себе. Док сам паузирао, научио сам о служби, сви ми свирамо за Ствараоца. И свачије рођење је божанствено. Људско биће се рађа, има жељу за знањем, и онда мора да нађе Учитеља, који би му открио пут. Мислим да смо сви у основи душе на људском путу. И било би фантастично ако бисмо у овом свету могли да манифестујемо наше богословље... Јер, кад се људи уздигну на виши ниво, и музика се уздиже на виша места, јер ми се бавимо срцима и душама.  

Будућност: Ја сам грађанин света. Покушавам да нађем звук који би могао да раствори свет и учини целу ствар сном. Јер сада је све као ноћна мора, а ја бих желео да видим сву Божју децу како играју на сунцу, у сјају. Желим да добијем још једну шансу да покушам да кажем истину. И сваки пут кад свирам, то је оно што се дешава. Не знам ко може то да чује, а ко не може. Али не могу да урадим ништа с тим у вези. Они могу да звижде, или могу да аплаудирају. А ја морам да певам своју песму.