Интелигентне жене су феминисткиње

Ауторка светског бестселера „Девојка са бисерном минђушом” Трејси Шевалије, гошћа Сајма књига, посетила је „Лагуну”, свог српског издавача, и отвореном прогласила „Лагунину” нову књижару у тржном центру „Зира”. Предусретљива, у стању је да сатима разговара са новинарима, да читаоцима потписује и своје романе „Пали анђели”, „Дама и једнорог”, „Пламени сјај” и „Изузетна створења”. Трејси Шевалије рођена је 1962. године у Вашингтону, дипломирала је енглески на колеџу Оберлин у Охају и магистрирала креативно писање на Универзитету Источне Англије у Норичу. У Лондону живи већ више од двадесет година, удата је и има сина. Тренутно ради на роману, причи о слободи, о Енглескињи која средином 19. века одлази у Америку и помаже тамошњим робовима да пребегну у Канаду. За наш лист Трејси Шевалије каже да не зна много о Балкану, да је читала о ратним конфликтима, да први пут долази овде, и то отвореног срца.

Док истражујете и пишете о уметничким делима као што је позната Вермерова слика, или таписерије даме и једнорога, да ли осећате као да радите детективски посао?

Да, обично бирам да пишем о предмету о којем се не зна пуно, и то ми дозвољава да комбинујем чињенице и фикцију. Знамо да је „Девојку са бисерном минђушом” насликао Вермер у Делфту, негде око 1665. године, али не знамо ко је она. За мене је то било врло важно питање. Искористила сам све информације које имамо о Вермеру, и о његовом времену, али све што се тиче те девојке могла сам да измислим. Исто је и са таписеријама „Дама и једнорог”, мање-више знамо доба у којем су настале, знамо ко је њихов наручилац, али не знамо зашто и за кога су израђене.

Како сте се уопште заинтересовали за визуелну уметност?

Не знам. Пуно причам, пишем, не умем да цртам или да сликам, и можда баш због тога волим ликовну уметност зато што је толико различита од онога што ја јесам. Осећам велико поштовање док посматрам визуелну уметност, тако користим онај други, невербални, део мозга, и то ми је врло важно. Можда има везе и то што је мој отац био професионални фотограф, и док сам одрастала радио је за „Вашингтон пост”.

После романа „Девојка са бисерном минђушом” готово несвесно замишљамо да је та особа била сиромашна служавка, или је после истоименог филма чак замишљамо као Скарлет Јохансон. Како схватате такав утицај популарне фикције?

Та девојка могла је да буде и Вермерова кћерка, или нека друга богата жена, не знамо у ствари. Носи бисерну минђушу коју у то време служавка не би носила, тако да је сасвим могуће да је стварност била сасвим другачија од онога што сам ја замислила. Када сам написала књигу нисам ни слутила да ће постати тако популарна. Осећам терет одговорности што сам створила доминантан начин на који људи посматрају ту слику. Надам се да сам праведно дочарала Вермерову уметничку технику и да тај сценарио ипак није сулуд, да то слику чини већом од пуке фантазије.

У вашим романима женски ликови врло су женствени, крхки и јаки у исто време, а неке јунакиње чак носе и феминистичке идеје. Да ли сте ви феминисткиња?

Не мислим да су моје јунакиње крхке, мислим пре да опстају у тешким околностима, зато и волим да пишем о женама у прошлости. Некада жене нису имале никакву моћ, имали су је мушкарци, и долазило је до сукоба са друштвеном средином онда када су жене хтеле да спроведу оно што су наумиле. Мислим да су их такви конфликти само ојачали. Мој последњи роман „Изузетна створења” говори о Мери Анинг, жени радници, која никада није похађала школу, и показује управо њен успех упркос свему, њен преображај у истакнуту личност. Волим да указујем на храброст више него на слабост. Таква је била и Грит, девојка са бисерном минђушом. Испод површине била је сигурна у оно што је осетила и видела. Мада не волим етикете, јер у суштини плаше људе, мислим да ипак јесам феминисткиња, која интелигентна жена данас то није? И даље имамо мање утицаја од мушкараца, мање смо плаћене, и даље нам је теже. Пишем да бих отворила ум мушкараца, да увиде скривене вредности жене. Међутим, не пишем књиге са политичком тезом.

Углавном жене читају ваше књиге, ипак, како замишљате неког свог читаоца мушкарца?

Вероватно моје књиге читају необичнији мушкарци, више отвореног ума, заинтересованији за начин на који жене размишљају. Роман „Изузетна створења” заснован је на научним чињеницама, говори о науци, тако да би више одговарао мушкарцима од осталих мојих романа.

Пишете о класичној уметности, међутим, да ли савремена уметност може да вам буде инспирација?

Волим те ствари, има дивних, уврнутих, као и ужасних радова, нисам сигурна да могу о њима да пишем, али свиђају ми се зато што могу да ме продрмају. Бенкси, уметник графита, има заиста дивне слике. Много је његових радова у Великој Британији, свако може да их види по зидовима, његова уметност припада свима. Бенкси је тајновит, његов идентитет је брижљиво чувана тајна. Једном је чак био номинован за Оскара за свој документарац, али није дошао на свечану церемонију. Али, је у Лос Анђелесу читаву ноћ цртао графите. Помислила сам да је то врло кул. Уживала сам и у великој лондонској ретроспективи Трејси Емин овог лета.

Као Американка која живи у Лондону, која има француске корене, да ли се осећате више Американком или Европљанком?

Себе видим као Американку у Европи. Имам два пасоша, осећам се као Британка, али и као Американка. Разлике су велике, Американци су више усредсређени на садашњост, позитивнији су, док Европљани имају већу свест о историји, историјском роману, и мало су циничнији. Роман „Девојка с бисерном минђушом“ био је велики хит у Америци, али од тада Американци од мене очекују да напишем књигу савремене тематике.